Tri velika kompozitora, Britn, Bartok i Stravinski, redefinisali su muziku 20. veka, svaki na svoj način. Britnove Varijacije na temu Frenka Bridža u neoklasičnom ruhu asociraju na različite istorijske idiome, dok Bartokov Prvi violinski koncert dobija „neobičnu slatkoću, čak i seksepil, kada se svira tako tečno i spokojno kao što to radi Kristijan Teclaf“ (Classics Today).
Simfonija u tri stava Stravinskog nudi moćnu sintezu kompozitorove ritmičke genijalnosti u klasičnoj formi protkanoj modernističkom oštrinom.
Varijacije na temu Franka Bridža op. 10, delo je koje je britanskom kompozitoru Bendžaminu Britnu (1913-1976) donelo internacionalno priznanje. Posvećeno je Britnovom profesoru koji je izvršio značajan uticaj na njegovo stvaralaštvo. Rad na Varijacijama je započeo 1932. godine, ali je delo ostavio po strani, da bi se komponovanju vratio pet godina kasnije. Na poziv Salcburškog festivala, Britn je dobio priliku da za svega tri meseca napiše delo koje će biti premijerno izvedeno na festivalu. Iskoristio je drugu od Tri idile za gudački kvartet, op. 6 br. 2 Frenka Bridža, i prvu verziju dela završio u roku od deset dana. Varijacije na temu Franka Bridža premijerno su izvedene 27. avgusta 1937. godine u Salcburgu, a dva meseca kasnije je usledila i britanska premijera, nakon čega je delo doživelo brojna izvođenja i snimanja.
Kompozitor je u partituri zapisao: Za F. B. Posveta sa naklonošću i poštovanjem. Svaka varijacija dočarava specifičan kvalitet Bridžove ličnosti, prikazane kroz Britnovu stvaralačku prizmu: integritet, energiju, šarm, duhovitost, tradiciju, entuzijazam, vitalnost, saosećajnost, poštovanje, veštinu i, na kraju, međusobnu naklonost. Pored sopstvenog umetničkog izraza, kompozitor se u delu referisao na stilove nekolicine autora, među kojima su Rosini, Ravel i Stravinski.
Bela Bartok (1881-1945) je Koncert za violinu br. 1 napisao 1908. godine, ali je ovo delo, sa oznakom posthumnog opusa, štampano tek 1956. Koncert je svedočanstvo kompozitorove neuzvraćene ljubavi prema devetnaestogodišnjoj violinistkinji Štefi Gejer, koja je insistirala da se ovo delo izvede tek nakon njene smrti. Premijerno ga je u Bazelu 1958. predstavio Hans Hajnc Šniberger, ali je Koncert proslavio David Ojstrah.
Kompozicija se odvija kroz dva stava, koja stoje u odnosu karakterističnom za rapsodiju ili (što je možda Bartoku bilo bliže) tradicionalni diptih u narodnoj muzici (lagana pesma i brza igra), ali je u suštini muzički portret Gejerove. Prvi stav je, prema kompozitorovim rečima, idealizovana Štefi – nebeska i introspektivna, i Bartok je predstavlja početnim motivom od pet tonova u solističkoj deonici. Kontrapunktsko tkanje ovog stava, zasnovanog na varijacionom principu, se usložnjava postepenim uključivanjem svih gudačkih instrumenata, nakon čega duvački korpus donosi novu, strastvenu temu. U pismu upućenom violinistkinji, Bartok priznaje da je stav došao direktno iz srca.
Drugu stranu Gejerove – vesele, duhovite i zabavne, kompozitor nam predstavlja brzim stavom čija se početna tema od četiri naglašena tona takođe povezuje sa motivom Štefi u inverziji. Raznovrsna transformacija motiva i živopisna orkestracija, kao i skercozni karakter koji se vezuje upravo za folklornu igru (kasnije neizostavni deo Bartokove muzike) karakteristike su ovog slobodnog sonatnog oblika na čijoj je poslednjoj strani kompozitor parafrazirao pesmu Bele Balaža o neuzvraćenoj ljubavi: Uzalud je, uzalud je ova pesma / za mene sada samo uteha.
Dve godine nakon završetka Simfonije in Ce, Igor Stravinski (1882-1971) je dobio porudžbinu od Njujorške filharmonije da napiše novo simfonijsko delo. Na Simfoniji u tri stava radio je tri godine (1942-45), a na proces rada su uticale ratne okolnosti. Kompozitor je delo konačno uobličio i završio tokom poslednjih dana rata pod uticajem, kako je kompozitor rekao, teških vremena oštrih i naglih promena, očaja i nade, stalnih muka, tenzije i, konačno, smiraja i olakšanja…
Stravinski je kao materijal za simfoniju koristio segmente muzike koju je inicijalno pisao za filmsku verziju romana Franca Verfela, Bernadetina pesma, što je u najvećoj meri iskoristio kao materijal za drugi stav. Kako je kompozitor naveo, svaka epizoda u Simfoniji vezana je za njegovu kinematografsku impresiju ratom. Tako je agresivni prvi stav inspirisan ratnim filmom o vojnoj strategiji spaljene zemlje koja je korišćena u Kini. U svojoj oštrini i besu, ovaj stav je po harmonskom jeziku prilično udaljen od dijatonike koja karakteriše Simfoniju in Ce. Ovde se neoklasična forma susreće sa ritmičkim intenzitetom Posvećenja proleća. Lagan i prozračan drugi stav u centralnu poziciju stavlja harfu, a sedmotaktni Interludijum vodi muzički tok do finala koje je Stravinski opisao kao na reakciju na vesti i dokumentarce koje je gledao o vojničkim marševima. Doživljaj tih užasnih scena prikazao je upotrebom marševskog ritma i instrumentacije koja uključuje limene duvačke instrumente, uz groteskni krešendo tube. Ekspozicija fuge na kraju simfonije vezana je za uspon saveznika i otud upotreba trijumfalnog završnog akorda koji je raspoređen u čak više od šest oktava u različitim orkestarskim deonicama. Orkestar Beogradske filharmonije je Simfoniju u tri stava Igora Stravinskog prvi put izveo 1962. godine.
mr Asja Radonjić
