Politička istorija doba Vijetnamskog rata opisana je operom Nikson u Kini Džona Adamsa. U nju je kompozitor ubacio ranije napisano orkestarsko delo Predsednik pleše. Budućim generacijama ostavljamo porudžbinu Beogradske filharmonije – novi Dupli koncert za violončelo i perkusije Nebojše Jovana Živkovića koji premijerno izvodimo sa svetski poznatim violončelistom Kijanom Soltanijem i našom perkusionistkinjom Aleksandrom Šuklar. Da ne patetišemo previše sa novitetima, sviramo i Patetičnu simfoniju Čajkovskog.

Tokom prethodne tri decenije, Nebojša Jovan Živković (1962) je kao izvođač i kompozitor značajno uticao na međunarodnu perkusionističku scenu. Rođen u Srbiji, završio je studije u Nemačkoj, gde je dugo vremena živeo i radio. Trenutno je baziran u Beču, a aktivno koncertira širom Evrope, SAD-a, u Japanu, Tajvanu, Koreji, Južnoj Americi, Rusiji i skandinavskim zemljama. Kao solista, Živković najčešće izvodi sopstvena dela, sa kojima je nastupao sa Štutgartskom filharmonijom, Minhenskim simfonijskim orkestrom, Filharmonijom iz Bohuma, Simfonijskim orkestrom Radio Hanovera, Moskovskom, Slovenačkom, Sanktpeterburškom, Budimpeštanskom i Beogradskom filharmonijom. Radi kao profesor udaraljki na Univerzitetu za muziku i umetnosti u Beču i Univerzitetu umetnosti u Novom Sadu.

Kao kompozitor, Živković je jedan od najizvođenijih autora na polju muzike za udaraljke. Njegova dela za marimbu i perkusije postavila su nove izvođačke kriterijume, i postala su deo standardnog svetskog savremenog perkusionističkog repertoara. Njegove kompozicije izvodili su značajni orkestri iz Evrope, SAD-a i Japana, od kojih je veliki broj nastao po porudžbini.
Živkovićevo najnovije delo, Dupli koncert za violončelo, perkusije i orkestar, nastao je kao porudžbina Beogradske filharmonije u njenoj stogodišnjoj sezoni:

Inspiracija za delo mi je najvećim delom došla upravo od solista sa kojima smo se u više navrata sretali za inspirativno improvizirajuće seanse, koje su bile audio zapisivane. Iako je čelo moj najomiljeniji instrument, bilo je još mnogo toga što mi je Kijan odsvirao, demonstrirao, pokazao, i objasnio. Između ostalog u drugom stavu zahtevam od soliste d4 što je još više od najvišeg tona, recimo na flauti. Čelo je beskonačan instrument… Toliko beskonačan kao i muzikalnost Aleksandre Šuklar – njena neverovatna scenska prezentnost je bila inspiracija pogotovo za prvi nastup udaraljki u prvom stavu: rasplamsana kao vatra na vihoru, jedna femme fatale iza udaraljki.

Američki kompozitor Džon Adams (1947) napisao je fokstrot za orkestar Predsednik pleše 1985. godine, u vreme kada je radio na svojoj čuvenoj operi Nikson u Kini. Muzika nije deo opere, niti njen odlomak štaviše, stilski i sadržajno je potpuno drugačija i predstavlja sasvim zaseban, muzički prikaz mladog Maoa Cedunga koji pleše fokstrot sa svojom ljubavnicom i budućom gospođom Mao, Čang Ćing. Adams navodi da mu je delo poslužilo kao zagrevanje za operu. Stilski, kompozicija predstavlja kombinaciju repetativnog minimalizma i stilizovanih pseudo džez modulacija, brzih ritmova, uz koloritnu orkestraciju i dijatonske harmonije. Scenario, preuzet iz trećeg čina Adamsove opere štampan je u partituri:

Čang Ćing, takođe poznata kao demon sa belim kostima, takođe poznata kao madam Mao, upala je na predsednički banket. Prvo je viđena kako stoji tamo gde je najviše na putu kelnerima. Nakon nekoliko minuta, ona izvlači kutiju papirnih lampiona i kači ih po dvorani, i potom se skida u čeongsam (tradicionalnu kinesku haljinu, prim. aut). Daje signal orkestru da svira i počinje da pleše sama. Mao postaje uzbuđen, izlazi iz svoj portreta na zidu i oni počinju da igraju fokstrot. Vratili su se u Jenan, na dugi marš, igraju uz muziku sa gramofona…

Poslednje godine života Petra Iljiča Čajkovskog (1840-1893) donele su preokret u stvaralačkom impulsu. Posle epsko-romantičarskih ostvarenja, baleta Uspavana lepotica i Krcko Oraščić, kao kompozitorova labudova pesma nastala je Šesta simfonija u ha-molu, premijerno izvedena deset dana pre njegove smrti. Tragični ton ovog ostvarenja je slika stanja kompozitorove duše, a potpuno neočekivana koncepcija forme je odraz haosa i beznađa. Sam Čajkovski je simfoniju nazvao „adađo u velikoj formi“, iako lagani stav ne postoji, a završetak poslednjeg stava koji zamire umesto egzaltiranog finala predstavljao je prekretnicu u istoriji muzike. Danas je Šesta simfonija poznata po svom podnaslovu Pathétique – melanholična. I sam početak prvog stava potcrtan je mračnim raspoloženjem. Otvaranje je povereno trima temama u različitim tempima, nalik na malu svitu sa motivom sudbine koji povezuje odseke. Druga tema donosi ozarenje, tipično za ranija dela Čajkovskog. Razvojni deo je lavina zvuka sa starim ruskim napevom opela u deonici trombona, koja se produžava u reprizu do tragične erupcije zvuka. Ovaj stav odlikuje bogatstvo muzičkih ideja, simfonijskog razvijanja i orkestarskih situacija. Drugi stav, quasi valcer u 5/4 taktu, je redak primer komada napisanog u asimetričnom taktu, koji je rešen sa toliko prirodnosti. Nesumnjivo dobre kritike su pratile prva izvođenja ovog stava u Evropi, kada je pojava ovakve metrike bila izuzetno retka. Treći stav (kao da je logičnije bilo da se nađe na mestu finala) u brzom tempu izlaže teme marševskog karaktera u atmosferi bezumlja i delirijuma. Četvrti stav tužbalicom gudača najavljuje konačni oproštaj i pesimizam koji sve više narasta. Limeni duvački instrumenti u svečanom tonu lamentiraju i nestaju. Sudbina nije pobeđena, nego prihvaćena.

mr Asja Radonjić