Šest scena-komentara Zorana Erića, delo je koje je obeležilo noviju istoriju filharmonije, našavši se na repertoaru prve turneje orkestra po Švedskoj 2006. godine. Skoro 20 godina kasnije, dajemo omaž tim vremenima, uz soliste iz našeg orkestra –  Miroslava Pavlovića, Kseniju Milošević i Mirjanu Nešković. Maja Bogdanović, ponovo je sa Beogradskom filharmonijom, u stogodišnjoj sezoni, sa još jednom premijerom. Ovog puta je u pitanju koncert za violončelo i orkestar britanske kompozitorke Ane Klajn, koja je kao mlada umetnica već nosilac brojnih nominacija i nagrada. U 2023. godini, prema statistikama portala Bachtrack, proglašena je za 10. najizvođenijeg živog kompozitora na svetu, i najizvođeniju britansku kompozitorku. Koncert za violončelo i orkestar Pleši koju je snimila Londonska filharmonija sa Marin Alsop, ima preko 8 miliona pregleda na platformi Spotify. Moric Gnan, po drugi put pred beogradskom publikom, izvešće i jedno od omiljenih dela na repertoaru, Život junaka Riharda Štrausa.

Nedavno preminuli kompozitor Zoran Erić (1950-2024) zauzimao je istaknuto mesto na srpskoj muzičkoj sceni. Bio je redovni profesor pri Katedri za kompoziciju FMU u Beogradu, prodekan FMU, prorektor i rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao na FMU u Beogradu u klasi Stanojla Rajičića. Usavršavao se u Salcburgu i na majstorskom kursu Lutoslavskog u Grožnjanu. Dela su mu izvođena u gotovo svim zemljama Evrope, SAD-a, Kini i Australiji, a izvodili su ih ugledni domaći i inostrani ansambli. Sarađivao je sa najznačajnijim domaćim i inostranim izvođačima. U Erićevom opusu posebno mesto zauzima i obiman ciklus muzike za pozorište i film. Sarađivao je sa najistaknutijim pozorišnom stvaraocima kao što su Sonja Vukićević, Gorčin Stojanović, Nikita Milivojević, Vida Ognjenović, Nebojša Bradić, Ivana Vujić, Milan Karadžić, Haris Pašović, Dejan Mijač, Boro Drašković, Egon Savin i drugi. Zoran Erić je bio dobitnik velikog broja nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo među kojima su najznačajnije Oktobarska nagrada grada Beograda, dve Zlatne mimoze za filmsku muziku, dve Sterijine nagrade za pozorišnu muziku, Velika zlatna medalja Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bio je trostruki dobitnik najvećeg priznanja u oblasti muzičkog stvaralaštva u Srbiji – Mokranjčeve nagrade.

Erićev Koncert za tri violine i orkestar Šest-scena komentara nastao je na porudžbinu profesora violine na Gildhol školi za muziku u Londonu, Dejvida Takena. Premijerno je izveden 2001. u Beogradu sa Gudačima Svetog Đorđa, a nekoliko meseci kasnije i sa Kamernim ansamblom Gildhola u Londonu. Solistkinje su bile Arisa Fudžita, So Ok Kim i Marija Špengler, koje su sa Beogradskom filharmonijom izvodile delo 2003. godine u Beogradu, i na sedam koncerata švedske turneje našeg orkestra 2006. godine. Tematski materijali od kojih se gradi ovo delo potiču iz opusa pozorišne muzike koje je Erić ranije komponovao za predstave Antigona u Njujorku, Banović Strahinja, Karolina Nojber i Proces. U centru pažnje nije uobičajeni odnos solista i orkestra, već odnos između troje solista koji je ključan za izgradnju muzičke dramaturgije.

Opisana kao kompozitorka neobičnih darova i postupaka i kao neustrašiva, Ana Klajn (1980) je jedna je od najtraženijih autorki današnjice, koja radi sa orkestrima, koreografima, filmskim stvaraocima, i vizuelnim umetnicima širom sveta. Kritika ju je proglasila jednim od deset najizvođenijih savremenih kompozitora na svetu i najizvođenijom živom britanskom kompozitorkom 2022. i 2023. godine.
Klajn dobija porudžbine od najcenjenijih umetničkih institucija sveta, uključujući Barbikan, Karnegi Hol, Kenedi centar, Filharmoniju Los Anđelesa, Pariza, muzej MoMA, Kraljevski orkestar Koncertgebau, Balet San Franciska i Operu u Sidneju; a njena muzika je otvorila događaje kao što su Međunarodni festival u Edinburgu, sezonu Njujorške filharmonije i poslednje veče Bi-Bi-Si Promsa.
Dela Ane Klajn su često koreografisana za ples, a nedavni projekti uključuju svetsku premijeru plesa koreografkinje Pam Tanovic za Kraljevski balet u Londonu i izvođenje Pleši Baleta San Franciska sa koreografijom Nikolasa Blanka.

Koncert za violončelo Pleši, nastao je 2019. godine, a premijerno ga je izvela Inbal Segev. Ona je bila i solistkinja na prvom snimku sa Londonskim filharmonijskim orkestrom i Marin Alsop, koji je prikupio 10 miliona preslušavanja na Spotifaju. Pesma persijskog pesnika i filozofa Rumija iz XIII veka bila je izvor inspiracije za autorku, a pet stihova poezije predstavljaju naslove stavova. Mistična atmosfera poezije diktira i meditativnu atmosferu celokupnog dela. Početni stav predstavlja lament violončela koji se odvija iznad spokojnog ostinata orkestra, dok motorična energija drugog stava vodi do centralnog stava, sanjivog i intimnog niza varijacija koje se odvijaju iznad basovske linije. U četvrtom stavu, gusti kanonski slojevi zvuka se akumuliraju dok muzički materijali solo violončela odjekuju kao eho u orkestarskom tkivu. Završni stav nas podseća na motive koje smo čuli ranije u koncertu, a završava se tužbalicom koja odražava jevrejsko nasleđe kompozitorkinog oca, kome je delo i posvećeno.

Stvaralački opus Riharda Štrausa (1864-1949) u velikoj meri je obogatio žanr simfonijske poeme. Jednostavačne kompozicije sa programskim predloškom, koje su u formalnom pogledu kombinovale sonatni oblik i sonatni ciklus, ali i druge formalne obrasce, inspiraciju su imale u delima Šekspira, Ničea i Servantesa. Posle uspeha sa simfonijskim poemama Don Žuan, Smrt i preobraženje, Vesele dogodovštine Tila Ojlenšpigela, Tako je govorio Zaratustra i Don Kihot, Štraus je komponovao neobično delo – Život junaka (1898). Umesto ličnosti iz istorije ili književnosti, Štraus je u centar priče postavio sebe, nazivajući se junakom. Kritičari su osuđivali ovaj egocentrični potez, ali se kompozitor pravdao herojskim karakterom svoje muzike – ogromnim orkestarskim aparatom, blještavim zvukom i tematskim materijalom, a nikako svojim karakterom koji je bio daleko od herojskog. Delo je posvetio Vilijemu Mengelbergu i orkestru Koncertgebau, a premijerno je ga je izveo Frankfurtski muzejski orkestar koji je predvodio kompozitor.

Šest delova kompozicije imaju latentne podnaslove – Junak, Junakovi neprijatelji, Junakov partner, Junak u borbi, Junakova mirovna dela i Junakovo povlačenje iz sveta i završetak. Kroz usavršeni tretman lajtmotiva koji je pre njega započeo Vagner, kompozitor nas vodi od upoznavanja sa junakom gde se, pored njegove teme, čuje i citat teme sa početka Betovenove Eroike. Herojeve neprijatelje predstavljaju kritičari na čelu sa Eduardom Hanslikom, kojima je Štraus dao zaseban motiv. Mora se napomenuti da je Štraus kao retko koji kompozitor tog doba za svoja dela dobijao izuzetno pozitivne kritike. Solistička deonica violine (jedna od najtežih u literaturi) predstavlja junakovog partnera – Štrausovu ženu. Umesto izuzetno nežne lirske melodije koja se očekivala, Štraus je prikazao kompleksan portret osobe, isto tako kompleksnog karaktera u kojem se velikom brzinom smenjuju raspoloženja. Nekoliko motiva se smenjuju da bi se kroz kadencu dominirao junakov motiv. Fanfare iza scene, koje se ponavljaju na sceni, najavljuju borbu junaka, kojom formalno započinje ekspozicija. Kroz izlaganja mnoštva tema koje su do tada bile u muzičkom toku, čuje se i solo violina, kao žena koja čeka povratak junaka iz bitke. Na kraju odseka tema junaka dominira nad temom kritičara. Junakova pobeda obeležena je novim odsekom – citatima iz Štrausovih prethodnih dela: Vesele dogodovštine Tila Ojlenšpigela, Magbet, Tako je govorio Zaratustra, Don Žuan i Don Kihot, kao i iz drugih manjih dela. Poslednji odsek donosi reminiscenciju na dosadašnje motive uz pojavljivanje novih, u kojima dominira pastoralna atmosfera. Završetak pripada novom tematskom materijalu, ljubavnoj temi Pauline Štraus u deonici solo violine, uz diskretnu orkestarsku pratnju.

Danica Maksimović