Pravi praznik za ljubitelje francuske muzike, ovaj program uokviren je popularnim impresionističkim kompozicijama Morisa Ravela – blistavom Alboradom del grasiozo i raskošnim baletom Dafnis i Kloe, „ako ne njegovim najboljim delom, onda jednim od najlepših ostvarenja čitave francuske muzike“ (Igor Stravinski).
Gostujući solista je istovremeno i domaćin iz orkestra, Ognjen Popović, koji izvodi Koncert za klarinet Žana Fransea. Prvi solistički nastup sa Beogradskom filharmonijom ostvario je kao trinaestogodišnjak, a na mestu prvog klarinetiste orkestra nalazi se od 2002. godine.
Originalna i strastvena Alborada del gracioso treći je od pet komada za solo klavir iz ciklusa Ogledala Morisa Ravela (1875-1937), komponovanog 1904-05. godine. Ovaj stav, koji je sa svojim tipično španskim ritmom i evokacijama zvukova kastanjeta i gitare, najpoznatiji stav iz ciklusa, Ravel je orkestrirao 1912. godine. Reč Alborada znači jutarnja serenada, a gracioso ukazuje na bufoneriju, te bi slobodan prevod naslova dela mogao da glasi Serenada lakrdijaša.
Čitav ciklus Ogledala, a naročito Alborada, smelom harmonijom, slobodnijim modulacijama i ekstenzivnijim razvojem tema u odnosu na ranija dela, označio je početak novog perioda u komponovanju Morisa Ravela. I zaista, autor je mislio da se ljubiteljima njegove muzike neće dopasti neobične harmonije Alborade koje, pak, današnjem modernom uhu zvuče kao sasvim klasično evociranje senzualnih i toplih španskih flamenko ritmova.
Neoklasični francuski kompozitor, pijanista i orkestrator Žan Franse (1912-1997), u istoriji muzike ostao je zabeležen kao autor neobično plodnog stvaralačkog opusa. Njegov stil, koji je obeležen vedrinom i humorom, nije se mnogo menjao tokom godina. Uticaje kompozitora kojima se divio – Emanuela Šabrijea, Igora Stravinskog, Morisa Ravela i Fransisa Pulanka – inkorporirao je u sopstvenu muzičku estetiku, koja je definisana već u njegovom ranom opusu.
Koncert za klarinet i orkestar jedan je od tipičnih reprezenata Franseovog muzičkog jezika. Napisan je 1967-68. godine, a posvećen je autorovom savremeniku – kompozitoru, dirigentu, kamernom muzičaru i fagotisti Fernandu Obraduu, koji je radio kao profesor na Pariskom konzervatorijumu i fagotista u Pariskoj operi. Delo je sa velikim uspehom premijerno izveo Žak Lanselot, 20. jula 1968. godine.
Koncepcijski, ostvarenje ne prati tradicionalnu trostavačnu formu, već se autor odlučio za četvorostavačnu koncertantnu strukturu. Tehnički postavlja veliki izazov pred solistu – brze pasaže i čak dve zahtevne kadence (u prvom i poslednjem stavu). Tako je koncert ubrzo stekao reputaciju neodsvirljivog, ili, u najboljem slučaju, rezervisanog za mali krug virtuoza. Tako je Franseov koncert motivisao kako izvođače, tako i profesore, da rade na pronalaženju novih načina za pomeranje granica tehničkih mogućnosti instrumenta, i tako omoguće lakšu interpretaciju dela.
Posle uspeha sa operom Španski sat (1906-08), Moris Ravel se okrenuo svom najambicioznije zamišljenom delu, baletu Dafnis i Kloe (1909-12). Započeo ga je iste godine kada je Djagiljev naručio, do tada neafirmisanom Igoru Stravinskom balet Žar-ptica. Do završetka rada na baletu 1912. godine, veliki impresario je sa Ruskim baletima izveo Žar pticu i Petrušku, a i orkestracija Posvećenja proleća je bila u toku. I Ravel je do 1910. godine završio klavirski izvod, ali je orkestracija baleta tekla nešto sporije od očekivanog. Saradnja velikih umetnika, koreografa i libretiste Fokina i scenografa Baksta sa kompozitorom i u ovom delu se pokazala dobitnom kombinacijom. Na premijeri u pariskom teatru Šatle naslovne role su tumačili Nižinski i Karsavina. Kao balet, delo nikada nije doživelo veliki uspeh, dok je na koncertnom podijumu trijumfovalo. Češće se mogu čuti dve svite iz baleta dok se u integralnoj verziji baleta opciono uključuje mešoviti hor.
Fokin je inspiraciju pronašao u pastoralnoj priči starogrčkog pisca Longusa iz 4. veka o ljubavi dvoje mladih, kozara Dafnisa i pastirice Kloe i preprekama na koje oni nailaze na putu do zajedničke sreće. Uprkos Dafnisovoj zaštiti, Kloe otimaju pirati. Dafnis je nemoćan da joj pomogne. Posle nekoliko pokušaja bekstva, uz pomoć oživljenih nimfi bog Pan spasava Kloe. Na kraju trijumfuje ljubav u kojoj se sjedinjuju. Ravel je delo koncipirao kao koreografsku simfoniju u tri dela, u jednom činu, sa tri jasno odvojena segmenta dramske radnje. Oni nisu odvojeni jasnim granicama, već se neprimetno ulivaju jedan u drugi, a međusobno kontrastiraju tematskim materijalom. Kao jedno od reprezentativnih dela muzičkog impresionizma (sa elementima klasicizma), partitura sadrži široku paletu orkestarskih boja. Rad sa različitim lajtmotivima proteže se kroz celokupan tok opre. Ravel je izbegavao zatvorene numere, već se muzički tok preliva, ali uz promene orkestarskih situacija, takta i tonaliteta. Po Fokinovoj želji, izbegnute su standardne igre, već se Ravel okrenuo sopstvenim formama igara i ritmovima. Moja ideja je bila da predstavim široku muzičku sliku, pisao je Ravel u svojoj autobiografiji, ne toliko da ponovo stvorim istinsku antiku, već da dočaram, Grčku iz mojih snova, koja je tako bliska dušama i srcima osamnaestovekovnih francuskih pisaca i slikara… Još važnija je bila bliskost sa umetnicima – saradnicima iz svog doba koji su zajednički doprineli da Dafnis i Kloe postane jedno od ključnih Ravelovih dela i remek-delo francuskog impresionizma.
mr Asja Radonjić
