Прави празник за љубитеље француске музике, овај програм уоквирен је популарним импресионистичким композицијама Мориса Равела – блиставом Алборадом дел грасиозо и раскошним балетом Дафнис и Клое, „ако не његовим најбољим делом, онда једним од најлепших остварења читаве француске музике“ (Игор Стравински).
Гостујући солиста је истовремено и домаћин из оркестра, Огњен Поповић, који изводи Концерт за кларинет Жана Франсеа. Први солистички наступ са Београдском филхармонијом остварио је као тринаестогодишњак, а на месту првог кларинетисте оркестра налази се од 2002. године.
Оригинална и страствена Alborada del gracioso трећи је од пет комада за соло клавир из циклуса Огледала Мориса Равела (1875-1937), компонованог 1904-05. године. Овај став, који је са својим типично шпанским ритмом и евокацијама звукова кастањета и гитаре, најпознатији став из циклуса, Равел је оркестрирао 1912. године. Реч Alborada значи јутарња серенада, а gracioso указује на буфонерију, те би слободан превод наслова дела могао да гласи Серенада лакрдијаша.
Читав циклус Огледала, а нарочито Alborada, смелом хармонијом, слободнијим модулацијама и екстензивнијим развојем тема у односу на ранија дела, означио је почетак новог периода у компоновању Мориса Равела. И заиста, аутор је мислио да се љубитељима његове музике неће допасти необичне хармоније Alborade које, пак, данашњем модерном уху звуче као сасвим класично евоцирање сензуалних и топлих шпанских фламенко ритмова.
Неокласични француски композитор, пијаниста и оркестратор Жан Франсе (1912-1997), у историји музике остао је забележен као аутор необично плодног стваралачког опуса. Његов стил, који је обележен ведрином и хумором, није се много мењао током година. Утицаје композитора којима се дивио – Емануела Шабријеа, Игора Стравинског, Мориса Равела и Франсиса Пуланка – инкорпорирао је у сопствену музичку естетику, која је дефинисана већ у његовом раном опусу.
Концерт за кларинет и оркестар један је од типичних репрезената Франсеовог музичког језика. Написан је 1967-68. године, а посвећен је ауторовом савременику – композитору, диригенту, камерном музичару и фаготисти Фернанду Обрадуу, који је радио као професор на Париском конзерваторијуму и фаготиста у Париској опери. Дело је са великим успехом премијерно извео Жак Ланселот, 20. јула 1968. године.
Концепцијски, остварење не прати традиционалну троставачну форму, већ се аутор одлучио за четвороставачну концертантну структуру. Технички поставља велики изазов пред солисту – брзе пасаже и чак две захтевне каденце (у првом и последњем ставу). Тако је концерт убрзо стекао репутацију неодсвирљивог, или, у најбољем случају, резервисаног за мали круг виртуоза. Тако је Франсеов концерт мотивисао како извођаче, тако и професоре, да раде на проналажењу нових начина за померање граница техничких могућности инструмента, и тако омогуће лакшу интерпретацију дела.
После успеха са опером Шпански сат (1906-08), Морис Равел се окренуо свом најамбициозније замишљеном делу, балету Дафнис и Клое (1909-12). Започео га је исте године када је Дјагиљев наручио, до тада неафирмисаном Игору Стравинском балет Жар-птица. До завршетка рада на балету 1912. године, велики импресарио је са Руским балетима извео Жар птицу и Петрушку, а и оркестрација Посвећења пролећа је била у току. И Равел је до 1910. године завршио клавирски извод, али је оркестрација балета текла нешто спорије од очекиваног. Сарадња великих уметника, кореографа и либретисте Фокина и сценографа Бакста са композитором и у овом делу се показала добитном комбинацијом. На премијери у париском театру Шатле насловне роле су тумачили Нижински и Карсавина. Као балет, дело никада није доживело велики успех, док је на концертном подијуму тријумфовало. Чешће се могу чути две свите из балета док се у интегралној верзији балета опционо укључује мешовити хор.
Фокин је инспирацију пронашао у пасторалној причи старогрчког писца Лонгуса из 4. века о љубави двоје младих, козара Дафниса и пастирице Клое и препрекама на које они наилазе на путу до заједничке среће. Упркос Дафнисовој заштити, Клое отимају пирати. Дафнис је немоћан да јој помогне. После неколико покушаја бекства, уз помоћ оживљених нимфи бог Пан спасава Клое. На крају тријумфује љубав у којој се сједињују. Равел је дело конципирао као кореографску симфонију у три дела, у једном чину, са три јасно одвојена сегмента драмске радње. Они нису одвојени јасним границама, већ се неприметно уливају један у други, а међусобно контрастирају тематским материјалом. Као једно од репрезентативних дела музичког импресионизма (са елементима класицизма), партитура садржи широку палету оркестарских боја. Рад са различитим лајтмотивима протеже се кроз целокупан ток опре. Равел је избегавао затворене нумере, већ се музички ток прелива, али уз промене оркестарских ситуација, такта и тоналитета. По Фокиновој жељи, избегнуте су стандардне игре, већ се Равел окренуо сопственим формама игара и ритмовима. Моја идеја је била да представим широку музичку слику, писао је Равел у својој аутобиографији, не толико да поново створим истинску антику, већ да дочарам, Грчку из мојих снова, која је тако блиска душама и срцима осамнаестовековних француских писаца и сликара… Још важнија је била блискост са уметницима – сарадницима из свог доба који су заједнички допринели да Дафнис и Клое постане једно од кључних Равелових дела и ремек-дело француског импресионизма.
мр Асја Радоњић
