Jedan od originalnih načina da se u stogodišnjici od nastanka orkestra pomeri još poneka granica, svakako je ideja o Rahmanjinov maratonu kojim slavimo virtuoznost. U godini u kojoj svet obeležava 150 godina od rođenja ovog velikog kompozitora i pijaniste, izvodimo njegov prvi, drugi i treći klavirski koncert. Svaki od njih svira različit pijanista, pa publika ima priliku da sluša tri različite interpretacije umetnika različitih senzibiliteta i stilova sviranja. Do sada se možda već i podrazumeva da se sve dešava u istoj večeri, i pod upravom iskusnog maratonca Gabrijela Felca.

Prvi koncert za klavir i orkestar u fis-molu op. 1, Sergej Rahmanjinov (1873-1943) je napisao 1892. godine, kada je imao svega 19 godina. Delo je posvetio ruskom pijanisti, dirigentu i kompozitoru Aleksandru Silotiju, a kompletno ga je revidirao 1917. godine. Kompozitor je nastupio kao solista na premijernom izvođenju prvog stava koncerta, 17. marta 1892. godine na Moskovskom konzervatorijumu, pod upravom Vasilija Safonova. To je verovatno bio i jedini put kada ga je Rahmanjinov izveo u prvobitnoj verziji, a sam Siloti ga je kao takvog svirao nekoliko puta.

Kako su studenti kompozicije, a među njima i Rahmanjinov, bili savetovani da prilikom pisanja dela kao model uzmu postojeća dela muzičke literature, Rahmanjinov je kao uzorak za prvi pokušaj stvaranja koncertantne forme uzeo svoje omiljeno ostvarenje, Klavirski koncert u a-molu Edvarda Griga. On je gotovo u celini preuzeo formalnu strukturu spoljašnjih stavova Grigovog koncerta, i u to inkorporirao svoju muziku. Bez obzira na nedostatak inovativnosti, kao i muzički jezik koji neretko asocira na ostvarenja drugih ruskih kompozitora, naročito Čajkovskog, Klavirski koncert br. 1 u mnogim svojim aspektima demonstrira veliki stvaralački potencijal tada mladog autora.

U vreme kada je Rahmanjinov počeo da radi na reviziji Prvog, publika je već imala prilike da čuje njegov Drugi i Treći klavirski koncert, a razlika između njih bila je veoma očigledna. Od svih intervencija koje je autor načinio na svojim delima uopšte, ova se smatra najuspešnijom. Koristeći znanja iz oblasti harmonije, orkestracije, klavirske tehnike i muzičke forme koja je u međuvremenu stekao, Rahmanjinov je ovaj koncert transformisao iz rane, nezrele kompozicije, u koncizno, zrelo ostvarenje, zadržavši njegov mladalački duh. Utoliko je veće bilo njegovo razočaranje kada je shvatio da delo nije naišlo na očekivani odziv publike, koja je radije slušala Koncerte br. 2 i 3. Danas su sva tri dela podjednako zastupljena u okviru standardnog koncertnog repertoara.

Prvo delo koje je Sergej Rahmanjinov komponovao posle neuspeha sa Prvom simfonijom bio je Drugi klavirski koncert. Skrhan bolom, izgubljenog samopouzdanja, kompozitor se povukao u sebe i tek posle uspešnih seansi kod hipnotizera, dr Dala nastali su drugi i treći stav (izvedeni decembra 1900), a potom i prvi.

Ovo ostvarenje je integralno izvedeno oktobra 1901. godine sa posvetom Gospodinu Nikolaju Dalu i od tada do danas je jedno od najpoznatijih stranica pijanističke literature. Baš kao i sopstvena osećanja kompozitora, deonica klavira se stidljivo i nesigurno natpevava sa orkestrom bivajući samo ravnopravni partner, prva među jednakima, a nikako dominantni vođa, posebno u prvom stavu. Element koncertantnosti gotovo da izostaje, a tematske veze među stavovima se ostvaruju razradom teško uočljivih motiva, intonativnih odseka. U prvom stavu izostaje kadenca, nadomešćena zahtevnim pasažima. Drugi stav – nežni intermeco zasnovan na jednoj temi, je razgovor klavira, najpre sa flautom, a zatim sa klarinetom. Rahmanjinov zatim umeće kratki scherzando ispred solističke kadence koja vodi do završetka stava. Treći stav započinje brzim marševskim odsekom nakon kojeg sledi široko razvijena tema u solističkoj deonici. Pojavljuju se motivi prethodnih stavova, sažeti sa novim, ali ipak bliskim tematskim materijalima, trijumfujući u pobedi i snazi volje.

Pripremajući se za veliku američku turneju 1909. godine, Sergej Rahmanjinov je nepunih dvadeset godina posle nastanka Prvog klavirskog koncerta (1899-1901), komponovao Treći klavirski koncert.

Dok je mladalačko delo uglavnom bilo prepušteno solisti i diskretnoj pratnji neiskusnih orkestracionih poteza, u Drugom koncertu je koncertantni element gotovo ustuknuo pred simfonizacijom tkiva. Vraćajući se na tendenciju Prvog koncerta, istinski gospodar Trećeg ponovo postaje solista. Klavirska deonica znatno je obogaćena mekom pasažnom tehnikom, kao i mnogospratnim akordskim slojevima, koji su vrlo često predstavljali prepreku mnogim pijanistima za upuštanje u interpretaciju. Rahmanjinov je kao izuzetni pijanista do vrhunca usavršio svoje pijanističke sposobnosti, čemu su delom doprinele i fizičke predispozicije (jednom rukom je mogao da obuhvati čak 12 dirki!). Vremenom je ovom koncertu dodeljen atribut „najzahtevnijeg pijanističkog dela“, čiju slavu je proneo i film Sjaj (1996) o australijskom pijanisti Dejvidu Helfgotu.

Treći koncert za klavir i orkestar op. 30 Rahmanjinova predstavlja vrhunac žanra. Njegovo premijerno izvođenje sa Njujorškom filharmonijom i dirigentom Volterom Demrošom izazvalo je podeljene kritike i različita osećanja publike. I pored toga, poslednji u nizu romantičarskih pijanista-kompozitora, nastavio je da ga izvodi, te je nekoliko meseci kasnije i Gustav Maler sa istim orkestrom rukovodio izvođenjem ovog dela sa Rahmanjinovim kao solistom.

Neobičan početak prvog stava sa dva takta orkestarskog uvoda za kojim sledi prva tema poverena solisti, samo je nagoveštaj dominacije soliste koji će se ispoljiti u još većoj meri tokom celog koncerta. Jednostavna forma prve teme ukazuje na duboke korene ruske muzičke tradicije, iako je Rahmanjinov negirao bilo kakvo poreklo u narodnoj muzici ili pravoslavnom crkvenom pojanju. Dramaturški vrhunac dela predstavlja monumentalna kadenca, najveća u klavirskoj literaturi. Njena duža verzija (koja će biti izvedena i ovom prilikom) se koristi kao standard od trijumfalne pobede Van Klajburna na Konkursu Čajkovski 1958. godine, dok je sam Rahmanjinov svirao kraću verziju. Drugi stav – intermeco je niz varijacija na temu koralnog tipa sa umetnutom epizodom u stilu valcera. Iako naziv stava ukazuje na muziku lakšeg žanra, lirika je dublja i sadržajnija. Poslednja varijacija se bez pauze u energičnom muzičkom toku nadovezuje na finale u sonatnom obliku. Njegova Koda nas kroz istinski pijanistički tour de force, vodi u maestoznu dursku završnicu.