Један од оригиналних начина да се у стогодишњици од настанка оркестра помери још понека граница, свакако је идеја о Рахмањинов маратону којим славимо виртуозност. У години у којој свет обележава 150 година од рођења овог великог композитора и пијанисте, изводимо његов први, други и трећи клавирски концерт. Сваки од њих свира различит пијаниста, па публика има прилику да слуша три различите интерпретације уметника различитих сензибилитета и стилова свирања. До сада се можда већ и подразумева да се све дешава у истој вечери, и под управом искусног маратонца Габријела Фелца. 

Први концерт за клавир и оркестар у фис-молу оп. 1, Сергеј Рахмањинов (1873-1943) је написао 1892. године, када је имао свега 19 година. Дело је посветио руском пијанисти, диригенту и композитору Александру Силотију, а комплетно га је ревидирао 1917. године. Композитор је наступио као солиста на премијерном извођењу првог става концерта, 17. марта 1892. године на Московском конзерваторијуму, под управом Василија Сафонова. То је вероватно био и једини пут када га је Рахмањинов извео у првобитној верзији, а сам Силоти га је као таквог свирао неколико пута.

Како су студенти композиције, а међу њима и Рахмањинов, били саветовани да приликом писања дела као модел узму постојећа дела музичке литературе, Рахмањинов је као узорак за први покушај стварања концертантне форме узео своје омиљено остварење, Клавирски концерт у а-молу Едварда Грига. Он је готово у целини преузео формалну структуру спољашњих ставова Григовог концерта, и у то инкорпорирао своју музику. Без обзира на недостатак иновативности, као и музички језик који неретко асоцира на остварења других руских композитора, нарочито Чајковског, Клавирски концерт бр. 1 у многим својим аспектима демонстрира велики стваралачки потенцијал тада младог аутора.

У време када је Рахмањинов почео да ради на ревизији Првог, публика је већ имала прилике да чује његов Други и Трећи клавирски концерт, а разлика између њих била је веома очигледна. Од свих интервенција које је аутор начинио на својим делима уопште, ова се сматра најуспешнијом. Користећи знања из области хармоније, оркестрације, клавирске технике и музичке форме која је у међувремену стекао, Рахмањинов је овај концерт трансформисао из ране, незреле композиције, у концизно, зрело остварење, задржавши његов младалачки дух. Утолико је веће било његово разочарање када је схватио да дело није наишло на очекивани одзив публике, која је радије слушала Концерте бр. 2 и 3. Данас су сва три дела подједнако заступљена у оквиру стандардног концертног репертоара.

Прво дело које је Сергеј Рахмањинов компоновао после неуспеха са Првом симфонијом био је Други клавирски концерт. Скрхан болом, изгубљеног самопоуздања, композитор се повукао у себе и тек после успешних сеанси код хипнотизера, др Дала настали су други и трећи став (изведени децембра 1900), а потоми први. Ово остварење је интегрално изведено октобра 1901. године са посветом Господину Николају Далу и од тада до данас је једно од најпознатијих страница пијанистичке литературе. Баш као и сопствена осећања композитора, деоница клавира се стидљиво и несигурно натпевава са оркестром бивајући само равноправни партнер, прва међу једнакима, а никако доминантни вођа, посебно у првом ставу. Елемент концертантности готово да изостаје, а тематске везе међу ставовима се остварују разрадом тешко уочљивих мотива, интонативних одсека. У првом ставу изостаје каденца, надомешћена захтевним пасажима. Други став – нежни интермецо заснован на једној теми, је разговор клавира, најпре са флаутом, а затим са кларинетом. Рахмањинов затим умеће кратки scherzando испред солистичке каденце која води до завршетка става. Трећи став започиње брзим маршевским одсеком након којег следи широко развијена тема у солистичкој деоници. Појављују се мотиви претходних ставова, сажети са новим, али ипак блиским тематским материјалима, тријумфујући у победи и снази воље.

Припремајући се за велику америчку турнеју 1909. године, Сергеј Рахмањинов је непуних двадесет година после настанка Првог клавирског концерта (1899-1901), компоновао Трећи клавирски концерт.

Док је младалачко дело углавном било препуштено солисти и дискретној пратњи неискусних оркестрационих потеза, у Другом концерту је концертантни елемент готово устукнуо пред симфонизацијом ткива. Враћајући се на тенденцију Првог концерта, истински господар Трећег поново постаје солиста. Клавирска деоница знатно је обогаћена меком пасажном техником, као и многоспратним акордским слојевима, који су врло често представљали препреку многим пијанистима за упуштање у интерпретацију. Рахмањинов је као изузетни пијаниста до врхунца усавршио своје пијанистичке способности, чему су делом допринеле и физичке предиспозиције (једном руком је могао да обухвати чак 12 дирки!). Временом је овом концерту додељен атрибут „најзахтевнијег пијанистичког дела“, чију славу је пронео и филм Сјај (1996) о аустралијском пијанисти Дејвиду Хелфготу.

Трећи концерт за клавир и оркестар оп. 30 Рахмањинова представља врхунац жанра. Његово премијерно извођење са Њујоршком филхармонијом и диригентом Волтером Демрошом изазвало је подељене критике и различита осећања публике. И поред тога, последњи у низу романтичарских пијаниста-композитора, наставио је да га изводи, те је неколико месеци касније и Густав Малер са истим оркестром руководио извођењем овог дела са Рахмањиновим као солистом.

Необичан почетак првог става са два такта оркестарског увода за којим следи прва тема поверена солисти, само је наговештај доминације солисте који ће се испољити у још већој мери током целог концерта. Једноставнa формa прве теме указује на дубоке корене руске музичке традиције, иако је Рахмањинов негирао било какво порекло у народној музици или православном црквеном појању. Драматуршки врхунац дела представља монументална каденца, највећа у клавирској литератури. Њена дужа верзија (која ће бити изведена и овом приликом) се користи као стандард од тријумфалне победе Ван Клајбурна на Конкурсу Чајковски 1958. године, док је сам Рахмањинов свирао краћу верзију. Други став – интермецо је низ варијација на тему коралног типа са уметнутом епизодом у стилу валцера. Иако назив става указује на музику лакшег жанра, лирика је дубља и садржајнија. Последња варијација се без паузе у енергичном музичком току надовезује на финале у сонатном облику. Његова Кода нас кроз истински пијанистички tour de force, води у маестозну дурску завршницу.