Nova otkrića slavimo jednim kuriozitetom, posebno značajnim u našoj 100. godini. Na programu je simfonijska poema Na selu Stevana Hristića (1935), delo koje decenijama nije bilo na koncertnom repertoaru, a naš orkestar je izvodi prvi put. Takođe, beogradskoj publici otkrivamo jednu od najtraženijih pijanističkih zvezda svoje generacije, Denisa Kožukina. On izvodi Koncert za klavir i orkestar br. 4 Sergeja Rahmanjinova, briljantno i virtuozno delo koje je nepravedno zapostavljeno na koncertnom repertoaru u odnosu na ostala kompozitorova ostvarenja napisana u ovom žanru. Drugi deo programa rezervisan je za jedno od najpopularnijih dela klasičnog muzičkog repertoara – Romeo i Julija Sergeja Prokofjeva.

Orkestar predvodi mladi i perspektivni španski dirigent Džaume Santonja, koga je publika Beogradske filharmonije prethodno imala prilike da upozna u koncertnoj sezoni 2021/22. Ovom prilikom, Santonja će stati na dirigentski podijum umesto Stanislava Kočanovskog, koji je svoje gostovanje nažalost morao da odloži zbog bolesti.

Nova otkrića slavimo izvođenjem dela koje ima poseban značaj u stogodišnjoj sezoni orkestra. Na programu je simfonijska poema Na selu Stevana Hristića (1885-1958), osnivača Beogradske filharmonije. Ovo, na koncertnom repertoaru gotovo zaboravljeno ostvarenje, nastalo je 1935. godine, kao prvi stav kompozitorove nedovršene simfonije, koja je trebalo da nosi naslov Iz moje domovine. Prema dostupnim arhivskim podacima, Na selu je premijerno izveo Budimpeštanski simfonijski orkestar (danas Mađarska nacionalna filharmonija) u mađarskoj prestonici, 11. avgusta 1937. godine. Potom se delo još osam puta našlo na koncertnim programima i u Beogradu između 1940. i 1962. godine, ali bez sigurnih podataka da ga je izvodila Beogradska filharmonija. Iz 1962. godine, pak, datira snimak našeg orkestra pod upravom Živojina Zdravkovića.
Simfonijski stav Na selu decenijama nije bio na koncertnom repertoaru, a Beogradska filharmonija je (prema dostupnim podacima) koncertno izvodi prvi put.

Oktobarska revolucija i promena režima u Rusiji 1917. godine donele su značajne društvene promene. Životi običnih ljudi su se umnogome promenili, a i stvaralačke ličnosti nisu više bile iste. Tako je i kompozitorski rad Sergeja Rahmanjinova (1873-1943) utihnuo. Bila je potrebna skoro puna decenija da se ovaj umetnik vrati kreativnom poslu, tokom koje je emigrirao preko Evrope u Ameriku, i koncertiranjem i dirigovanjem izdržavao svoju porodicu. Godine 1926. se, već umoran od turneja, ali i željan komponovanja, vratio pisanju muzike. Novo poglavlje u opusu Sergeja Rahmanjinova otvoreno je sa četvrtim, poslednjim, klavirskim koncertom koji je posvetio kolegi i konkurentu Nikolaju Metneru. Koncert je premijerno izveo godinu dana kasnije Filadelfijski orkestar pod upravom Leopolda Stokovskog.
Četvrti klavirski koncert je najmanje poznato delo tog žanra u opusu Sergeja Rahmanjinova, i pored značajne popularnosti koje je imalo u Rusiji. Razlog za to verovatno leži u amorfnosti forme, zbog čega je kompozicija, izuzev drugog stava, bila teže prepoznatljiva na prvo slušanje. Uz veliki broj zvučno dominirajućih kadenci i virtuoznih pasaža umesto jasnih tematskih celina, dodatnu prepreku predstavljali su i smeli hromatski sklopovi dopunjeni elementima džeza. Kako je prvi uspeh na premijeri izostao, Rahmanjinov je 1928. napravio skraćenja i izmene, a kako ni to nije urodilo plodom, povukao je delo, da bi mu se konačno vratio tek 1941. godine, izbacivši elemente retorike i suvišne ornamentacije. U punoj zrelosti i sa distancom prema svojim ostalim delima, a posebno noseći sa sobom uticaje nove muzike koja se stvarala i izvodila u Americi, bilo je potpuno prirodno da Četvrti koncert bude drugačiji od prethodnih. On je rezultat slobode, novog mišljenja, bogatog iskustva i individualnosti. Prvi stav donosi atmosferu nostalgije tipične za Rahmanjinova. Njegov centralni, razvojni odsek koji kontrastira dramatikom, začinjen je upotrebom motiva Dies irae, ne u funkciji direktnog citata, već jedva prepoznatljive fraze u solo deonici. Najjači uticaj džeza sreće se u drugom, laganom stavu. Tu smo sigurni da je prisustvo na premijeri Geršvinove Rapsodije u plavom 1924. godine ostavilo veliki trag na Rahmanjinova. Tek sporadičnim podsećanjem na dominantne motive početaka Drugog i Trećeg klavirskog koncerta, kompozitor je publici stavio do znanja da su to stvari sa kojima je završeno. Finalni stav, u koji se ulazi bez pauze, ritmički je najkompleksniji, dok blistavi virtuozitet solističke deonice ne podilazi publici, već doprinosi energiji i snazi u celini.

Saradnja Sergeja Prokofjeva (1891-1953) i Sergeja Djagiljeva započela je 1915. godine, kada je mladi kompozitor posle osvajanja Rubinštajnove nagrade bio pozvan da napiše novi balet za Ruske balete. Ova baletska trupa bila je senzacija u kulturi Zapadne Evrope od 1909. do smrti Djagiljeva, 1929. godine. Najveći umetnici Evrope bili su okupljeni na jednom mestu u zajedničkim multimedijalnim projektima – premijerama novih baleta: igrači i koreografi Balanšin, Fokin, Karsavina, Masin, Nižinski, slikari Bakst, Brak, Pikaso, Utriljo, kompozitori Debisi, Mijo, Pulank, Ravel, Sati i Stravinski. Od početka saradnje, baleta Ala i Loli, Prokofjev je u više navrata kasnije pisao muziku za narudžbine Djagiljeva – balete Usinjol, Bludni sin i Na Dnjepru. Godine 1934, Kirov balet je zamolio kompozitora da napiše jedan balet lirske tematike, te se Prokofjev odlučio za Šekspirov komad Romeo i Julija, koji je pretočio u muziku velikog harmonskog, orkestarskog i ritmičkog bogatstva. Zanimljivo je da je sam kompozitor prvobitno tražio da balet ima srećan kraj, ali to nije bilo prihvaćeno. Kako je Kirov teatar zbog administrativnih promena i svojih umetničkih nastojanja odustao od premijere, balet je prvi put izveden 1938. godine u Brnu u Čehoslovačkoj. Slušamo odlomke iz baletske partiture u izboru Stanislava Kočanovskog.

mr Asja Radonjić