Najpoznatiji veliki simfoničar 20. veka Dmitrij Šostakovič ostavio je iza sebe 15 ostvarenja ovog žanra. Koliki je put prešao od svog diplomskog rada, Prve simfonije, pa do poslednje, koja sumira sva dotadašnja kompozitorova profesionalna, ali i lična iskustva, slušamo na koncertu koji predvodi mladi ruski dirigent Valentin Urjupin, naslednik velikih legendi kao nekadašnji učenik Genadija Roždestvenskog.

„Najveći simfoničar sredine 20. veka“, Dmitrij Šostakovič (1906-1975) je od 1924-1971. godine napisao petnaest dela u tom žanru. Izvođenje njegove Prve simfonije predstavljalo je presedan na ruskoj muzičkoj sceni. Diplomski rad devetnaestogodišnjeg kompozitora našao se na programu Lenjingradske filharmonije pod palicom Nikolaja Malka. Seriju uspešnih izvođenja su nastavili Bruno Valter i Berlinska filharmonija, kao i Leopold Stokovski i Filadelfijski orkestar, koji su prvi snimili ovo delo.

Tradicionalna forma simfonijskog ciklusa (sa laganim stavom na mestu trećeg stava), poremećena je unutrašnjim iznenađenjima – teme su isprekidane, a zatim nastavljene na neočekivanim mestima, narativnog stila muzičkog pripovedanja, kombinujući satiru i patos, veličanje i tragediju. Od samog početka raskrstivši sa pozno-romantičarskom harmonijom, Šostakovič je delima uneo lični pečat ekspresije i hrabrost u orkestracionim i formalnim rešenjima, koje je na različite načine prikazivao u svojim delima tokom celog stvaralaštva.

Simfonija br. 15, završena 1971. godine, poslednje je delo ovog žanra iz stvaralačkog opusa Dmitrija Šostakoviča. Premijerno je izveo 8. januara 1972. godine Nacionalni simfonijski orkestar radija i televizije, u Velikoj sali Moskovskog konzervatorijuma, a pod upravom kompozitorovog sina Maksima Šostakoviča.

Delo obiluje različitim muzičkim asocijacijama koje su i inače jedna od upečatljivih karakteristika Šostakovičevog umetničkog izraza. Tako, neki njegovi savremenici smatrali su da je ovom simfonijom prikazao depresivna osećanja prouzrokovana bolešću i razmišljanjima o smrti, dok su je drugi tumačili kao znak kompozitorovog ozdravljenja i nade u bolju budućnost. Takođe, ova simfonija okarakterisana je i kao sumiranje kompozitorovog životnog dela, gde kombinuje stilove i teme koje su za njega imale sasvim lično značenje. Tako, Simfonija br. 15 obiluje citatima, i to iz Rosinijeve uvertire za operu Vilijam Tel, lajtmotiva sudbine iz operskog ciklusa Prsten Nibelunga, kao i lajtmotiva patnje iz opere Tristan i Izolda Riharda Vagnera. Takođe, pored osvrta na sopstveni simfonijski opus, Šostakovič aludira i na muziku Mihaila Glinke i Gustava Malera, zatim na popularne revolucionarne pesme, dvanaest-tonsku muziku, a u finalnom stavu upotrebljava i svoju omiljenu formu, pasakalju. Kroz čitav simfonijski ciklus, Šostakovič na svojevrstan način sumira svoj celokupni život – od bezbrižnog detinjstva, do bolesti prikazane imitacijom zvuka bolničkih instrumenata i anticipiranja smrti. U stalnom kolebanju optimizma i pesimizma, svojom poslednjom, u mnogim aspektima autobiografskom simfonijom, Šostakovič ukazuje da je za njega, konačno, nad svetlom prevladala tama.

Danica Maksimović