Jedan od programskih ekskluziviteta ove koncertne sezone je izvođenje Zimskog putovanja Franca Šuberta u komponovanoj interpretaciji Hansa Zendera, premijerno na srpskoj muzičkoj sceni. Ovaj nemački kompozitor je 1993. godine aranžirao čuveni Šubertov ciklus pesama za glas i klavir, delo koje se smatra vrhuncem ne samo njegovog, već i celokupnog stvaralaštva u žanru nemačke solo pesme. Odgovor na sopstveno pitanje – „da li je jedno od najvećih evropskih remek-dela predstavljeno u najboljem svetlu ako se izvodi u uobičajenoj verziji, sa dva gospodina u frakovima, u velikoj koncertnoj dvorani?“ – Zender daje ovim jedinstvenim aranžmanom za tenora i kamerni orkestar. On uključuje i neke, za ovaj žanr netipične instrumente poput gitare, sopran saksofona i harmonike. 

Zender donosi i potpuno novi pristup poeziji Vilhelma Milera, prodirući u najmračnije dubine ljudskog postojanja. Autor osvetljava emocije koje u Šubertovom delu pulsiraju tik ispod površine, muzikom otkrivajući neke njene zastrašujuće slojeve, dajući delu potpuno novu perspektivu. Uz Hauarda Grifitsa, kao solista nastupa renomirani britanski tenor Džejms Vej.

U izuzetno bogatom opusu Franca Šuberta (1797-1828) koji obuhvata simfonije, kamernu muziku, klavirske sonate i crkvena dela, posebno mesto zauzima više od šest stotina solo pesama (lieder). Iako za života često nedovoljno priznat, Šubert je svojim delima trajno oblikovao prelaz između klasicizma i romantizma, ostavivši neizbrisiv trag u istoriji muzike.

Zimsko putovanje (Winterreise) Franca Šuberta jedan je od najdubljih i najpotresnijih ciklusa solo pesama u istoriji klasične muzike. Ne smatra se samo vrhuncem Šubertovog stvaralaštva u oblasti solo-pesme, već i samim vrhom razvoja nemačke umetničke pesme u celini. Nastao je 1827. godine na stihove nemačkog pesnika Vilhelma Milera, u kompozitorovoj 30. godini i pred sam kraj života. Ciklus se sastoji od 24 pesme koje prate usamljenog putnika kroz zimski pejzaž — simboličnom unutrašnjem lutanju kroz prostor hladnoće, tišine i duhovne pustoši. Zima kod Šuberta nije samo godišnje doba, već stanje duše. Putnik je odbačeni, nesrećno zaljubljeni ljubavnik, ali i egzistencijalni izgnanik koji se suočava sa samoćom, gubitkom nade i smisla. Pesme pokazuju postepeno gašenje iluzija, dok se svet oko njega pretvara u nemi odraz unutrašnje praznine.

Posle prve pesme Laku noć u kojoj putnik napušta dom i susreće se sa prvim osećajem tuge i osećaja gubitka, u narednoj pesmi Vetrokaz se čuju nade u bolju budućnost. Iako se čini da se u daljem nizu pesama uočava konstantna smena melanholije i povremene nade, ipak preovlađuje mračno raspoloženje, pa se obrisi moguće životne sreće čuju u pesmama Vetrokaz, Lipa, Bludna vatra, Prolećni san, Pošta i Lažna sunca.

Nemački kompozitor i dirigent Hans Zender je 1993. godine priredio Šubertov ciklus pesama pod naslovom Šubertovo Zimsko putovanje – komponovana interpretacija. Svojim delom on iznosi na svetlost emocije koje pulsiraju tik ispod površine Šubertove muzike, razotkrivajući njene skrivene slojeve. Zender opisuje Zimsko putovanje kao „svetovnu pasiju“ koja „po prvi put u stilu moderne artikuliše usamljenost“, a svoju interpretaciju sagledava kroz prizmu ekspresionizma 19. i 20. veka, Šubertov izraz se tako prelama kroz Malera i Drugu bečku školu, sa uticajima melodije tonskih boja, dok prisustvo harmonike, gitare i saksofona upućuje na elemente kabarea, popularnog u Nemačkoj između dva svetska rata.

Šubertova originalna klavirska pratnja, koja je bila ravnopravni narator je zamenjena malim neobičnim orkestarskim sastavom, koji dodaje nove boje i dinamičke kontraste. Pored samo šest gudačkih instrumenata, u sastavu su i po dva drvena, jedan limeni standardni orkestarski instrument, saksofon, harfa, gitara, harmonika, melodike, mašina za vetar i efekti kiše, uz četvoro perkusionista, omogućavajući različite zvučne kombinacije koje ističu dramatičnost i psihološku dubinu pesama. Upotreba niskog registra, disonanci i specifičnih instrumentalnih kolorita naglašavaju osećaj izolacije, straha i egzistencijalne praznine. Zenderova obrada pojačava dramski aspekt putnikove usamljenosti i očaja, čineći kontrast između njegovih unutrašnjih emocija i okoline još snažnijim. Iako se zadržavaju Šubertove melodije, orkestarska obrada uz tehniku montaže unosi savremene harmonijske nijanse i asocijativne zvučne efekte, što delu daje moderniji, ponekad apstraktan osećaj. Kako ciklus odmiče, pevanje menja svoj karakter kroz harmonske i ritmičke rekonfiguracije, dok se vokalna linija povremeno premešta u sferu šprehgezanga, govornog pevanja. Pojedini segmenti teksta deluju potpuno realno: zaista čujemo vetar, pucanje leda i perkusivno škrgutanje krovova pod težinom snega. Pratnja u pesmi Krčma postaje formalna pogrebna himna u izvođenju duvačkog orkestra, dok poslednja pesma Svirač lire, predstavlja snažnu i uznemirujuću sliku starca koji ravnodušno svira na hladnoći, a koja postaje simbol krajnje izolacije, ali i same umetnosti — stvaranja bez nade u odgovor.

Zenderova verzija ne menja osnovnu muzičku suštinu Šubertovog ciklusa, ali transformiše njegovu zvučnu paletu i dramaturgiju, stvarajući doživljaj koji je istovremeno i verno romantičarski i savremeno ekspresivan.

Danica Maksimović