Један од програмских ексклузивитета ове концертне сезоне је извођење Зимског путовања Франца Шуберта у компонованој интерпретацији Ханса Зендера, премијерно на српској музичкој сцени. Овај немачки композитор је 1993. године аранжирао чувени Шубертов циклус песама за глас и клавир, дело које се сматра врхунцем не само његовог, већ и целокупног стваралаштва у жанру немачке соло песме. Одговор на сопствено питање – „да ли је једно од највећих европских ремек-дела представљено у најбољем светлу ако се изводи у уобичајеној верзији, са два господина у фраковима, у великој концертној дворани?“ – Зендер даје овим јединственим аранжманом за тенора и камерни оркестар. Он укључује и неке, за овај жанр нетипичне инструменте попут гитаре, сопран саксофона и хармонике. 

Зендер доноси и потпуно нови приступ поезији Вилхелма Милера, продирући у најмрачније дубине људског постојања. Аутор осветљава емоције које у Шубертовом делу пулсирају тик испод површине, музиком откривајући неке њене застрашујуће слојеве, дајући делу потпуно нову перспективу. Уз Хауарда Грифитса, као солиста наступа реномирани британски тенор Џејмс Веј.

У изузетно богатом опусу Франца Шуберта (1797-1828) који обухвата симфоније, камерну музику, клавирске сонате и црквена дела, посебно место заузима више од шест стотина соло песама (lieder). Иако за живота често недовољно признат, Шуберт је својим делима трајно обликовао прелаз између класицизма и романтизма, оставивши неизбрисив траг у историји музике.

Зимско путовање (Winterreise) Франца Шуберта један је од најдубљих и најпотреснијих циклуса соло песама у историји класичне музике. Не сматра се само врхунцем Шубертовог стваралаштва у области соло-песме, већ и самим врхом развоја немачке уметничке песме у целини. Настао је 1827. године на стихове немачког песника Вилхелма Милера, у композиторовој 30. години и пред сам крај живота. Циклус се састоји од 24 песме које прате усамљеног путника кроз зимски пејзаж — симболичном унутрашњем лутању кроз простор хладноће, тишине и духовне пустоши. Зима код Шуберта није само годишње доба, већ стање душе. Путник је одбачени, несрећно заљубљени љубавник, али и егзистенцијални изгнаник који се суочава са самоћом, губитком наде и смисла. Песме показују постепено гашење илузија, док се свет око њега претвара у неми одраз унутрашње празнине.

После прве песме Лаку ноћ у којој путник напушта дом и сусреће се са првим осећајем туге и осећаја губитка, у наредној песми Ветроказ се чују наде у бољу будућност. Иако се чини да се у даљем низу песама уочава константна смена меланхолије и повремене наде, ипак преовлађује мрачно расположење, па се обриси могуће животне среће чују у песмама Ветроказ, Липа, Блудна ватра, Пролећни сан, Пошта и Лажна сунца.

Немачки композитор и диригент Ханс Зендер је 1993. године приредио Шубертов циклус песама под насловом Шубертово Зимско путовање – компонована интерпретација. Својим делом он износи на светлост емоције које пулсирају тик испод површине Шубертове музике, разоткривајући њене скривене слојеве. Зендер описује Зимско путовање као „световну пасију“ која „по први пут у стилу модерне артикулише усамљеност“, а своју интерпретацију сагледава кроз призму експресионизма 19. и 20. века, Шубертов израз се тако прелама кроз Малера и Другу бечку школу, са утицајима мелодије тонских боја, док присуство хармонике, гитаре и саксофона упућује на елементе кабареа, популарног у Немачкој између два светска рата.

Шубертова оригинална клавирска пратња, која је била равноправни наратор је замењена малим необичним оркестарским саставом, који додаје нове боје и динамичке контрастe. Поред само шест гудачких инструмената, у саставу су и по два дрвена, један лимени стандардни оркестарски инструмент, саксофон, харфа, гитара, хармоника, мелодике, машина за ветар и ефекти кише, уз четворо перкусиониста, омогућавајући различите звучне комбинације које истичу драматичност и психолошку дубину песама. Употреба ниског регистра, дисонанци и специфичних инструменталних колорита наглашавају осећај изолације, страха и егзистенцијалне празнине. Зендерова обрада појачава драмски аспект путникове усамљености и очаја, чинећи контраст између његових унутрашњих емоција и околине још снажнијим. Иако се задржавају Шубертове мелодије, оркестарска обрада уз технику монтаже уноси савремене хармонијске нијансе и асоцијативне звучне ефекте, што делу даје модернији, понекад апстрактан осећај. Како циклус одмиче, певање мења свој карактер кроз хармонске и ритмичке реконфигурације, док се вокална линија повремено премешта у сферу шпрехгезанга, говорног певања. Поједини сегменти текста делују потпуно реално: заиста чујемо ветар, пуцање леда и перкусивно шкргутање кровова под тежином снега. Пратња у песми Крчма постаје формална погребна химна у извођењу дувачког оркестра, док последња песма Свирач лире, представља снажну и узнемирујућу слику старца који равнодушно свира на хладноћи, а која постаје симбол крајње изолације, али и саме уметности — стварања без наде у одговор.

Зендерова верзија не мења основну музичку суштину Шубертовог циклуса, али трансформише његову звучну палету и драматургију, стварајући доживљај који је истовремено и верно романтичарски и савремено експресиван.

Даница Максимовић