U velikom stilu ulazimo u drugi vek postojanja. Za početak ove veličanstvene sezone, na programu je veličanstveni Gustav Maler, čija Simfonija br. 3 otvara našu stogodišnju sezonu. Najduža simfonija u standardnom koncertnom repertoaru je u anketi Muzičkog magazina Bi-Bi-Si-ja sprovedenoj među dirigentima, izglasana za jednu od deset najboljih simfonija svih vremena. Kroz šest stavova ovog monumentalnog dela, naš orkestar će, uz podršku mecosoprana Viktorije Masi, ženskog hora Collegium musicum i dečijeg hora Kolibri, voditi šef-dirigent Gabrijel Felc, osvedočeni stručnjak za Malerov opus. Koncert kojim otvaramo jubilarnu sezonu, uvek i zauvek, posvećujemo našem Ivanu Tasovcu.

Moja simfonija biće nešto, što svet do sada nije čuo! Čitava priroda dobiće glas da iskaže skrivene tajne, koje sanjate u svojim snovima! Ovim rečima je Gustav Maler (1860-1911) najavio rađanje svog novog dela, Treće simfonije, koja svojim gigantskim dimenzijama predstavlja kompozitorovo najobimnije delo. Nastala je u periodu od 1895-1896. godine, dok je još uvek radio na Drugoj simfoniji u idiličnom okruženju planina i jezera oko Salcburga. Tih godina se Maler nalazio na mestu muzičkog direktora Hamburške opere, a 1897. godine stigao je do jedne od najznačajnijih pozicija u muzičkom svetu – mesta direktora Bečke opere. Pojedinačne stavove su na koncertima u Berlinu dirigovali Artur Nikiš i Feliks Vajngartner (II, III i VI) 1896. i 1897. godine, a iako se danas smatra remek-delom, prvi prijem kod publike nije bio dobar. Kompletnu Treću simfoniju prvi put je dirigovao sam kompozitor tek 1902. godine sa orkestrom iz Kelna na festivalu u Krefeldu, dok su u publici sedeli kompozitori Rihard Štraus i Ežen Dalber, kao i čuveni dirigent Vilem Mengelberg. To je bio prvi pravi trijumf Malera kao kompozitora, koji ga je lansirao u visine.

Težnja kompozitora da stvaranje sveta pretoči u muziku u stilu simfonijske metafizike, ni u decenijama koje su sledile nije dočekana sa oduševljenjem. Sa jedne strane iskreni romantičar, a sa druge zagovornik novih tendencija fin de siecle-a i avangarde, Maler je razvoj oblika simfonija u svom opusu doveo do krajnjih granica. U njegovim rukama simfonijski orkestar je postao kaleidoskopski kamerni ansambl i prirodni naslednik konzistentne, ali ne i očigledne upotrebe polifonije. Inspiracija ciklusom poezije Dečakov čudesni rog započete u Drugoj simfoniji nastavila se i u ovom delu sjedinjavajući forme simfonije, kao najveće, najkompleksnije od svih formi i pesme, kao najmanje, najintimnije i najličnije, dok vrhunac majstorstva u tom smislu predstavlja Pesma o zemlji. Treću simfoniju ili Simfoniju prirode, kroz koju prati stvaranje sveta, kompozitor je prvobitno zamislio u sedam stavova, ali se kasnije opredelio za šest (sedmi stav je postao finalni stav Četvrte simfonije). Svakom od stavova je pridodao naslove sa objašnjenjima koja je želeo da štampa u partituri, koje je kasnije izbrisao, da bi se izbegla bilo kakva programska usmerenja. Četvrti stav je napisan za alt solo i orkestar, dok u petom stavu pored solistkinje, učestvuju ženski i dečiji hor. I pored toga, Maler je kao simfoničar bio pobornik apsolutne muzike, ali je poezija u njegovim programima bila u funkciji filozofske potke i inspiracije. Danas se ipak naslovi stavova koriste za bolje razumevanje njegove muzike, što je bila i kompozitorova jedina namera.

Kompozitor je široko koncipiranu šestostavačnu kompoziciju podelio u dva dela tako da prvi stav predstavlja njen prvi deo, a ostali stavovi drugi. Naime, neobično velike dimenzije prvog stava Pan se budi – Leto dolazi, kojeg je Maler nazivao čudovištem, prevazilaze trajanje čitave Betovenove Pete simfonije. Posle fanfara osam horni u unisonu i širokog, nekonvencionalnog laganog uvoda, slede nastupi dve teme – prve, optimistične, prolećne, durske u deonici solo violine i druge, podzemne, mračne, molske. U razvojnom delu one se spajaju u banalni marš. Pastoralna epizoda ima ulogu drugog razvojnog dela, posle koga sledi takođe neobična repriza u kojoj dominira tema života i buđenja prirode. Šta mi govore cveće i livade, naziv je drugog stava, gracioznog menueta klasičnog rafinmana u kojem se smenjuju odseci, svaki put novi i drugačiji. Treći stav, Šta mi govore šumske životinje karakterom skerca idealno oslikava život životinja. Glavna tema je parafraza pesme iz ciklusa Dečakov čudesni rog obogaćena maestralnom orkestracijom. Kulminacija stava, ali i čitavog dela je zaista neočekivana – životinjski svet dva puta zastaje da oslušne jednu od najlepših Malerovih melodija u izvođenju posthorna, instrumenta koji se često u planinskim krajevima koristio kao signal za dolazak i odlazak poštanske kočije. Veselje prerasta u oluju, koja dolazi kao nagoveštaj zle sudbine. Četvrti stav Šta mi čovek govori, kao jedna statična tonska slika usporava muzički tok. Maler je iscrtao samo blage i prilično nedefinisane melodijske konture stava, čiji je glavni pokretač glas u mračnijem raspoloženju i uz tonsko slikanje zvuka noćnih ptica, a na tekst iz Ničeovog dela Tako je govorio Zaratustra. Iz ponoćne, bez pauze kompozitor prelazi u osunčanu atmosferu petog stava Šta mi anđeli govore, kao njihov poj uz zvuke zvona. Tekst iz Dečakovog čudesnog roga donose dečji i ženski hor u svetlim bojama. Srednji odsek u kojem učestvuju solo alt i ženski hor vraća nas u stvarnost, ponovo nastupa radost koja prerasta u melanholiju. Zvuci zvona koja dočaravaju horski glasovi postepeno nestaju, a zatim ponovo bez pauze sledi poslednji stav. Završni monumentalni adađo, Šta mi ljubav govori je niz varijacija, majstorski vođenih do dramske kulminacije i trijumfa čiste muzike. Najlepši lagani stav koji je komponovan još od Betovena, kako je jedan kritičar opisan finale, završava ovo grandiozno delo i vodi nas do božanske ljubavi, kao jedinog što pruža duhovno zadovoljstvo, mir i sreću.

Danica Maksimović