Stvaralačka delatnost Aleksandra Obradovića bila je inspirisana stilskim uticajima Sergeja Prokofjeva. Zato prvi deo koncerta čini Obradovićeva Skerco-uvertira u paru sa Drugim klavirskim koncertom Prokofjeva, koji je nazvan Everestom njegovog opusa (Denis Macujev). Kao solista nastupa kazahstanski pijanista Alim Beisembajev, laureat Međunarodnog takmičenja u Lidsu. Drugi deo čine dela Ravela i Rimskog-Korsakova inpirisana Španijom, sve pod palicom Hulija Garsije Vika, koji prvi put stoji za pultom Beogradske filharmonije.
Simfonijski žanr predstavlja najistaknutije mesto u kompozitorskom opusu Aleksandra Obradovića (1927-2001). Posle završene Muzičke akademije u Beogradu, usavršavao se u Velikoj Britaniji i SAD-u, posebno na polju elektronske muzike. Komponovao je osam simfonija, Simfonijski skerco, Koncert za klarinet i gudače, Concertino za klavir i gudače, svitu Kroz svemir, Askezu za veliki orkestar i čelestu, muziku za balet Prolećni uranak i dve kantate – Simfonijski epitaf i Sutjeska, Koncert za klarinet i gudače, Concertino za klavir i gudače, kao i veliki broj kamernih i vokalnih dela. Obradovićev muzički jezik prošao je različite faze, od neoklasicizma do neoekspresionizma. Napisao je tri dela u žanru orkestarskog skerca. Posle premijernog izvođenja na Radio-Beogradu, Beogradska filharmonija je Skerco-uvertiru premijerno izvela 1961. godine. Ležerni, razigrani skerco donosi tematske materijale kroz različite orkestarske grupe, a dinamički vrhunac dostignut je u kodi.
Sergej Prokofjev (1891-1953) je napisao prva dva klavirska koncerta još kao student Petrogradskog konzervatorijuma. Već je sa njima ustanovio svoj stil, koji ga je distancirao od tradicionalnih ideja kolega. Na premijeri u Pavlovsku, Prvi koncert za klavir i orkestar (1912) je šokirao kritičare bravuroznom i egzibicionističkom tehnikom. Sledeće delo istog žanra, Koncert za klavir i orkestar br. 2, Prokofjev je započeo naredne godine sa idejom da dosegne veću emotivnu dubinu, ali i virtuozitet. Premijera je izazvala dotad neviđeni skandal, ali i probudila drugačija mišljenja. Podstaknut dobrim komentarima, Prokofjev se zaputio u Zapadnu Evropu, gde je nekoliko godina kasnije zbog izgubljenog notnog materijala rekonstruisao partituru iz glave.
Umesto tradicionalnog trostavačnog ciklusa, kompozitor se odlučio za sonatnu simfonijsku formu sa tradicionalnim rasporedom. Tempa poslednja tri stava imaju minimalne razlike, a lagani stav praktično ne postoji. Jedina lirska tema neuobičajeno je prva tema prvog stava, dok je najveći deo razvojnog dela prepušten solističkom partu u monumentalnoj, virtuoznoj kadenci. Skerco na mestu drugog stava je perpetuum mobile, dok intermeco na mestu trećeg stava ne donosi mir koji uobičajeno sugeriše, već donekle groteskni marš. Finale je borba soliste i orkestra sa umetnutim interludijumom i još jednom raskošnom kadencom pre nego što nastupe moćni disonantni akordi.
Španska rapsodija nastala je 1907-08. godine i jedno je od prvih značajnijih orkestarskih dela Morisa Ravela (1875-1937). Ovo ostvarenje koje je, kao i prethodno delo na programu večerašnjeg koncerta, prvobitno napisano za klavir četvororučno, takođe karakteriše snažan uticaj španskog muzičkog nasleđa. Španska rapsodija samo je jedno u nizu dela inspirisanih Španijom, koja je fascinirala mnoge umetnike tog vremena. Najveća ostvarenja u ovom domenu dali su Debisi (Iberija), Fore (Pavana), de Falja (Trorogi šešir, Noći u vrtovima Španije) i Albeniz (Iberija, Španska svita, Španska rapsodija), a sam Ravel je nakon Španske rapsodije napisao operu Španski sat kao i jedno od svojih i najpopularnijih dela klasične muzike uopšte, Bolero.
Špansku rapsodiju je premijerno izveo Orchestre des Concerts Colonne, 15. marta 1908. godine, pod upravom Eduarda Kolona, u Šatle teatru u Parizu.
Delo se formalno sastoji od četiri stava: uvodna muzika je preludijum (Prélude à la nuit); drugi stav (Malaguena) je ples nalik fandangu koji se vezuje za folklor Malage; treći stav (Habanera) je habanera koju je Ravel 1895. godine napisao za dva klavira i potom orkestrirao i inkorporirao u Špansku rapsodiju, dok četvrti (Feria) predstavlja grandiozno finale.
Veliko interesovanje za špansku muziku u prvoj polovini 19. veka u Rusiji poteklo je od oca ruske umetničke muzike, Mihaila Ivanoviča Glinke. On je intenzivno putovao po Španiji i sakupljao narodne melodije na osnovu koji je komponovao svoja dela. Zato ne čudi što je inspiraciju iz istog izvora crpeo i njegov učenik Nikolaj Rimski-Korsakov (1844-1908), koji je napisao fantaziju na španske teme. Delo nazvano Španski kapričo originalno je namenjeno solo violini uz pratnju orkestra, ali ono zahteva virtuozitet ne samo violine, već i većine solističkih instrumenata iz orkestra. Kompozitor je rekao da su promene tembra, izuzetan izbor melodija, figuracije prilagođene svakom instrumentu, kao i kratke virtuozne kadence solista iz orkestra, to što čini srž ovog ostvarenja.
Delo se sastoji iz pet odseka, koji se izvode bez pauze: nakon jutarnje pesme, Alborada, slede varijacije na temu jednostavne španske narodne melodije, koju donosi deonica horni. Sledi povratak na Alboradu, potom ciganska pesma i finalni Asturijski fandango koji još jednim povratkom na Alboradu kapričo dovodi do uzavrelog završetka.
mr Asja Radonjić
—
Orkestarski materijal za kompoziciju Skerco-uvertira Aleksandra Obradovića pripremilo je Udruženje kompozitora Srbije.
