Стваралачка делатност Александра Обрадовића била је инспирисана стилским утицајима Сергеја Прокофјева. Зато први део концерта чини Обрадовићева Скерцо-увертира у пару са Другим клавирским концертом Прокофјева, који је назван Еверестом његовог опуса (Денис Мацујев). Као солиста наступа казахстански пијаниста Алим Беисембајев, лауреат Међународног такмичења у Лидсу. Други део чине дела Равела и Римског-Корсакова инпирисана Шпанијом, све под палицом Хулија Гарсије Вика, који први пут стоји за пултом Београдске филхармоније.
Симфонијски жанр представља најистакнутије место у композиторском опусу Aлександра Обрадовића (1927-2001). После завршене Музичке академије у Београду, усавршавао се у Великој Британији и САД-у, посебно на пољу електронске музике. Компоновао је осам симфонија, Симфонијски скерцо, Концерт за кларинет и гудаче, Concertino за клавир и гудаче, свиту Кроз свемир, Аскезу за велики оркестар и челесту, музику за балет Пролећни уранак и две кантате – Симфонијски епитаф и Сутјеска, Концерт за кларинет и гудаче, Concertino за клавир и гудаче, као и велики број камерних и вокалних дела. Обрадовићев музички језик прошао је различите фазе, од неокласицизма до неоекспресионизма. Написао је три дела у жанру оркестарског скерца. После премијерног извођења на Радио-Београду, Београдска филхармонија је Скерцо-увертиру премијерно извела 1961. године. Лежерни, разиграни скерцо доноси тематске материјале кроз различите оркестарске групе, а динамички врхунац достигнут је у коди.
Сергеј Прокофјев (1891-1953) је написао прва два клавирска концерта још као студент Петроградског конзерваторијума. Већ је са њима установио свој стил, који га је дистанцирао од традиционалних идеја колега. На премијери у Павловску, Први концерт за клавир и оркестар (1912) је шокирао критичаре бравурозном и егзибиционистичком техником. Следеће дело истог жанра, Концерт за клавир и оркестар бр. 2, Прокофјев је започео наредне године са идејом да досегне већу емотивну дубину, али и виртуозитет. Премијера је изазвала дотад невиђени скандал, али и пробудила другачија мишљења. Подстакнут добрим коментарима, Прокофјев се запутио у Западну Европу, где је неколико година касније због изгубљеног нотног материјала реконструисао партитуру из главе.
Уместо традиционалног троставачног циклуса, композитор се одлучио за сонатну симфонијску форму са традиционалним распоредом. Темпа последња три става имају минималне разлике, а лагани став практично не постоји. Једина лирска тема неуобичајено је прва тема првог става, док је највећи део развојног дела препуштен солистичком парту у монументалној, виртуозној каденци. Скерцо на месту другог става је perpetuum mobile, док интермецо на месту трећег става не доноси мир који уобичајено сугерише, већ донекле гротескни марш. Финале је борба солисте и оркестра са уметнутим интерлудијумом и још једном раскошном каденцом пре него што наступе моћни дисонантни акорди.
Шпанска рапсодија настала је 1907-08. године и једно је од првих значајнијих оркестарских дела Мориса Равела (1875-1937). Ово остварење које је, као и претходно дело на програму вечерашњег концерта, првобитно написано за клавир четвороручно, такође карактерише снажан утицај шпанског музичког наслеђа. Шпанска рапсодија само је једно у низу дела инспирисаних Шпанијом, која је фасцинирала многе уметнике тог времена. Највећа остварења у овом домену дали су Дебиси (Иберија), Форе (Павана), де Фаља (Тророги шешир, Ноћи у вртовима Шпаније) и Албениз (Иберија, Шпанска свита, Шпанска рапсодија), а сам Равел је након Шпанске рапсодије написао оперу Шпански сат као и једно од својих и најпопуларнијих дела класичне музике уопште, Болеро.
Шпанску рапсодију је премијерно извео Orchestre des Concerts Colonne, 15. марта 1908. године, под управом Едуарда Колона, у Шатле театру у Паризу.
Дело се формално састоји од четири става: уводна музика је прелудијум (Prélude à la nuit); други став (Malaguena) је плес налик фандангу који се везује за фолклор Малаге; трећи став (Habanera) је хабанера коју је Равел 1895. године написао за два клавира и потом оркестрирао и инкорпорирао у Шпанску рапсодију, док четврти (Feria) представља грандиозно финале.
Велико интересовање за шпанску музику у првој половини 19. века у Русији потекло је од оца руске уметничке музике, Михаила Ивановича Глинке. Он је интензивно путовао по Шпанији и сакупљао народне мелодије на основу који је компоновао своја дела. Зато не чуди што је инспирацију из истог извора црпео и његов ученик Николај Римски-Корсаков (1844-1908), који је написао фантазију на шпанске теме. Дело названо Шпански капричо оригинално је намењено соло виолини уз пратњу оркестра, али оно захтева виртуозитет не само виолине, већ и већине солистичких инструмената из оркестра. Композитор је рекао да су промене тембра, изузетан избор мелодија, фигурације прилагођене сваком инструменту, као и кратке виртуозне каденце солиста из оркестра, то што чини срж овог остварења.
Дело се састоји из пет одсека, који се изводе без паузе: након јутарње песме, Алборада, следе варијације на тему једноставне шпанске народне мелодије, коју доноси деоница хорни. Следи повратак на Албораду, потом циганска песма и финални Астуријски фанданго који још једним повратком на Албораду капричо доводи до узаврелог завршетка.
мр Асја Радоњић
—
Оркестарски материјал за композицију Скерцо-увертира Александра Обрадовића припремило је Удружење композитора Србије.
