Potekla iz slovenske mitologije, priča o strašnoj veštici baba Jagi koja plaši malu decu tema je simfonijskog dela Anatolija Ljadova. Dodatnu dramatiku donosi virtuozni i pomalo zaboravljeni Drugi koncert za violončelo i orkestar Dmitrija Kabalevskog. Izvodi ga jedan od najistaknutijih skandinavskih umetnika Torleif Teden.
Nekoliko godina pre Kabalevskog, njegov savremenik Šostakovič komponovao je veličanstvenu Simfoniju br. 11, koja slikovito opisuje burne događaje Ruske revolucije 1905. godine, uz citate narodnih i revolucionarnih pesama.
Sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka, kada uveliko u muzičkoj Rusiji vladaju Moćna petorica i Čajkovski, pojavljuje se nova mlada generacija kompozitora. Oni stvaraju pod okriljem ruskih impresionista i simbolista koji su razvili poseban vid impresionizma, drugačiji od francuskog. Jedan od njih, Anatolij Ljadov (1855-1914) je do početka 20. veka bio poznat u muzičkim krugovima Sankt Peterburga kao autor malih formi (prelidi, mazurke, bagatele, valceri, intermeca, etide), a tek u poslednjoj deceniji stvaranja, njegov opus su značajno obogatile i orkestarske partiture. Tako su u simfonijskom žanru nastale simfonijske slike Baba Jaga, Kikimora i Začarano jezero, inspirisane ruskim narodnim bajkama, kao i Osam ruskih narodnih pesama. U istoriji muzike, pak, Ljadov je ostao upamćen više po činjenici da mu je veliki impresario Djagiljev prvo ponudio komponovanje muzike za balet Žar ptica, da bi zbog njegove indolentnosti i nemara, delo kasnije ustupio Stravinskom.
Potekla iz slovenske mitologije, priča o veštici baba Jagi (pandan našoj Babarogi) koja plaši malu decu tema je simfonijske minijature Anatolija Ljadova, nastale 1905. godine. Kompozitor majstorski koristi orkestarske boje da prikaže mračnu, fantastičnu atmosferu: nagli ritmovi i oštri akcenti dočaravaju divlju, zastrašujuću prirodu junakinje, dok se povremeno javljaju i ironični, gotovo groteskni tonovi. Muzika, iako kratka, obiluje slikovitim kontrastima i pokazuje Ljadovljev dar za preciznu orkestraciju i suptilnu karakterizaciju.
Začetnik sovjetske tradicije i najistaknutiji član Saveza sovjetskih kompozitora bio je Dmitrij Kabalevski (1904-1987). Još kao student profilisao se kao autor muzike u duhu socijalističkog realizma koja treba da egzistira između modernističkih tendencija sa jedne strane, i „agitprop“ ideja radikalnih levičara sa druge.
Kabalevski je ogroman deo života posvetio muzičkom obrazovanju. Radio je kao profesor kompozicije na Moskovskom konzervatorijumu, ali je bio i jedan od glavnih autora programa muzičkog obrazovanja u sovjetskim školama. Zalagao se da muzika bude dostupna svakom detetu, verujući da vaspitanje uz muziku pomaže razvoju ličnosti i morala. Njegova pedagoška dela i danas se koriste u muzičkim školama širom sveta. Takođe je radio kao muzički kritičar, urednik časopisa Sovjetska muzika i izdavačke kuće Muzgiz.
Koncert za violončelo i orkestar br. 2 u ce-molu Dmitrija Kabalevskog, jedno je od najznačajnijih dela ovog ruskog kompozitora. Napisan je 1964. godine, skoro dvadeset godina posle njegovog prvog koncerta za violončelo (1948). Drugi koncert nastaje u zreloj fazi Kabalevskog stvaralaštva, kada je već bio priznat kao majstor klasične forme, snažnog melodijskog izraza i živog nacionalnog izraza. Posvećen je Danilu Šafranu, koji ga je i premijerno izveo. Tri stava koncerta se izvode bez pauze, što je bilo neobično za tadašnju praksu, sa rasporedom tempa koji se može posmatrati kao lagani-brzi-lagani, dok uobičajenu orkestraciju dopunjuje alt saksofon. Drugi koncert je tehnički zahtevniji i muzički dublji od prvog. On pokazuje Kabalevskog kao zrelog umetnika koji je uspeo da spoji rusku lirsku tradiciju, sovjetski herojski patos i moderniji izraz. Violončelo je tretirano kao pravi dramski glas, a ne samo virtuozni instrument.
Simfonija br. 11 u ge-molu Dmitrija Šostakoviča (1906-1975) nastala je 1957. godine. Njen podnaslov, Godina 1905, odnosi se događaje vezane za rusku revoluciju 1905. godine. Autor je prvobitno nameravao da je napiše za obeležavanje 50. godišnjice ovog događaja, ali je sticajem okolnosti završio sa dve godine zakašnjenja.
Simfonija je stvorena sa idejom da bude popularno delo, i odmah nakon premijere je doživela veliki uspeh u Rusiji – bila je Šostakovičevo najuspelije delo nakon Sedme simfonije (Lenjingradske), nastale nešto više od deceniju ranije. Simfonija br. 11 donela mu je i Lenjinovu nagradu, što ga je i formalno rehabilitovalo od političkog progona koji je doživeo 1948. godine.
Ovo ostvarenje se sastoji od četiri stava, koji se izvode bez pauze, u ukupnom trajanju od oko sat vremena. Njegova forma i dramaturgija karakterišu ga i kao filmsku partituru bez filma. I zaista, ova slikovita simfonija sadrži element prijemčivosti i jednostavnosti, što je dodatno podvučeno korišćenjem devet revolucionarnih pesama koje se pojavljuju tokom dela. Neke od ovih pesama datiraju iz 19. veka, a neke iz 1905. godine. Šostakovič ih, pak, nije jednostavno citirao, već ih je integrisao u simfonijsko tkivo, inkorporirajući ih u sopstveni stil, i dodajući mu pseudo-folklorne materijale, što je bila novina u njegovoj uobičajenoj kompozicionoj tehnici. Bile su to pesme koje je Šostakovič znao veoma dobro i koje su se pevale u njegovoj porodici u periodu dok je odrastao.
Prvi stav (Trg ispred palate) predstavlja dramaturški uvod, dok se drugi (9. januar) bavi događajima vezanim za Krvavu nedelju, koji su se odvijali u Sankt Peterburgu 1905. godine. Treći stav pod nazivom Večno sećanje je lament protiv nasilja, baziran na revolucionarnom posmrtnom maršu, dok finale nosi podnaslov Sirena. Počinje maršem, koji dolazi do velikog klimaksa i sukoba na čijem vrhuncu zvono (koje simbolizuje sirenu, odnosno upozoravajući alarm) zvoni u ge-molu, dok orkestar insistira na istoimenom duru. Na kraju, nijedna strana ne pobeđuje, anticipirajući buduće događaje – rusku revoluciju 1917. godine.
Danica Maksimović
