Mlada pijanistička zvezda Eva Gevorgjan, laureat je više od četrdeset takmičenja širom sveta, a njena karijera u proteklih nekoliko godina ubrzano ide uzlaznom putanjom, donevši joj nastupe sa renomiranim orkestrima u Evropi i SAD-u, i resitale u velikim koncertnim dvoranama i na festivalima. 

Našoj publici se predstavlja sa Grigovim Klavirskim koncertom, dok je u drugom delu, takođe delo skandinavskog kompozitora, Karla Nilsena, simfonija Četiri temperamenta. Pojednostavljeni karikaturni psihološki prikaz kolerika, flegmatika, melanholika i sangvinika, zasnovan na jednoj srednjovekovnoj teoriji, kompozitor je pretočio u svojevrsnu muzičku skicu četiri ljudska temperamenta. Ispred orkestra po prvi put staje italijanski dirigent Sesto Kvatrini.

Provodeći leto 1880. godine u mondenskom Bad Išlu Johanes Brams (1833-1897) je napisao dve uvertire, kontrastne po svom karakteru, koje je njegov biograf opisao rečima jedna plače, druga se smeje. Dok je Svečana akademska uvertira satkana od melodija veselih studentskih pesama kao posveta njegovom počasnom doktoratu Univerziteta u Breslauu, Tragična uvertira puna dramatike bila je bliža kompozitorovom mentalitetu. Bez konkretnog programskog predloška, pretpostavlja se da je pisana za Geteovu dramu Faust. Klasičnu sonatnu formu grade tri teme koje se ne sukobljavaju, već su u razornoj usamljenosti zastrašujuće nezemaljske tišine. Premijerno izvođenje ove uvertire bilo je u decembru 1880. godine u Beču, pod palicom Hansa Rihtera.

Romantičarski pokret u Norveškoj je u dostigao vrhunac sa stvaralaštvom Edvarda Griga (1843 – 1907). Obrazovan u Nemačkoj, ali istovremeno opčinjen svojom domovinom i norveškom narodnom muzikom, ovaj kompozitor je u svom opusu predstavio spoj dve tradicije obogaćene impresionističkim elementima. Delo koje u najvećoj meri pokazuje ovaj uticaj je njegov Koncert za klavir i orkestar, koji je nastao kada je Grig imao nepunih 25. godina. To je njegov jedini završeni klavirski koncert i jedan je od najpopularnijih, ali i najzahtevnijih u literaturi. Direktan stilski uticaj na kompozitora predstavljalo je Šumanovo delo istog žanra, koje je Grig prvi put čuo u izvođenju Klare Šuman, 1858. u Lajpcigu. Zanimljivo je da je ovaj koncert klavirski koncert prvi koji je ikada snimljen na neki nosač zvuka u istoriji.

Prvi stav otvara široki uvod  – tremolo timpana koji najavljuje klavirske akorde pred prvu temu koju donose gudački instrumenti. Druga tema je varijanta norveške narodne pesme. Pred kraj stava nastupa opsežna solistička kadenca. Kao kontrast nabujalim emocijama prvog, sledi nežni drugi stav pun lirskih momenata, koji se bez pauze uliva u treći. Njegove obe teme su folklornog karaktera. Prva, asocira na arhaične zvuke hardangera, narodnog instrumenta sličnog violini, a druga je brža, ali i dalje sa jasnim narodnim prizvukom. Koncert završava briljantnom, virtuoznom listovskom kadencom.

Šest simfonija danskog kompozitora Karla Nilsena (1865-1931) koje čine temelj njegovog stvaralaštva i predstavljaju jedan od najvažnijih simfonijskih ciklusa 20. veka. Pored njih, napisao je i značajna koncertantna dela za violinu, flautu i klarinet, kao i brojne kompozicije kamerne muzike, dela za klavir, solo pesme i scensku muziku, uključujući i operu Maskarada.

Nilsenova Druga simfonija nastala je 1901. godine iz vrlo slikovite i spontane inspiracije. Sedeći jednom prilikom u seoskoj kafani, ugledao je crtež koji je prilično naivno prikazivao četiri ljudska temperamenta – kolerika, flegmatika, melanholika i sangvinika. Karikaturalna slika figura snažno je uticala na kompozitora, koji je razmišljao kako bi svaki od karaktera mogao da se izrazi muzičkim jezikom. Iz te ideje nastao je plan za simfoniju u četiri stava, od kojih svaki predstavlja jedan temperament, a rezultat je postao jedno od njegovih najprepoznatljivijih dela – simfonija koja kombinuje programsku inspiraciju i snažan lični stil. Godine 1901. Nilsen je dirigovao njenom premijerom, koju je publika srdačno dočekala, ali su stručne kritike bile pomešane.

Nilsen u komponovanju koristi klasičan simfonijski aparat, a njegov stil ističe oštre dijaloge između grupa instrumenata, karakteristične boje duvačkog korpusa i ritmičku vitalnost. Smatrajući da svaka osoba u sebi nosi elemente svakog temperamenta, Nilsen provlači motive i melodije između stavova, što doprinosi jedinstvu ciklusa.

Prvi stav, Allegro collerico, počinje naglo, i teče u smenjivanjima uzbuđenja i smirenja, a muzika odražava nepostojanost. Svojom ritmičkom raznolikošću i naglim promenama raspoloženja, podseća na živopisne orkestarske avanture Berlioza. U drugom stavu, Allegro comodo e flemmatico, Nilsen prikazuje usporenog, zamišljenog mladića kako se izležava pored luke. Ritmička osnova ovog stava je nežni lagani valcer, ali kompozitor ni daje priliku da mladić može da zaigra, jer je njegov karakter jači od svakog ritma. U trećem stavu Nilsen predstavlja karakter melanholičnog čoveka uz široke melodije koje bude osećanja, ali ne padaju u sentimentalnost, uz stalno prisutnu senku teskobe. Finale kompozitor opisuje rečima: Čovek koji bezglavo juriša napred u uverenju da mu ceo svet pripada uz muziku koja upravo tako samouvereno nastupa, nakon čega sledi radosna, razuzdana igranka.