Nešto novo, nešto staro, nešto plavo… Prvi put na programu Beogradske filharmonije je delo Marka Nikodijevića, u svetu proslavljenog srpskog kompozitora. Biblijska priča o stvaranju neba koje je razdvojilo vode u drugom danu stvaranja sveta tema je kompozicije koju je premijerno izveo ansambl Muzika Eterna sa Teodorom Kurencisom. 

Uz uspomene na sjajnu saradnju Alekseja Volodina i Danijela Rajskina prethodnih sezona, ovog puta se radujemo Trećem klavirskom koncertu Sergeja Prokofjeva, a sećamo se i naše švedske turneje iz 2006. godine i izvođenja Šeste simfonije Šostakoviča. 

Marko Nikodijević (1980) je jedan od najuspešnijih srpskih kompozitora u inostranstvu.  Nakon studija kompozicije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kod Srđana Hofmana i Zorana Erića, školovanje nastavlja na Akademiji za muziku i izvođačke umetnosti u Štutgartu kod Marka Strope, a proučava i nelinearne matematičke sisteme  i fiziku. Dobitnik je brojnih internacionalnih stipendija i nagrada. Bio je dobitnik stipendije Cité internationale des Arts 2012-13, kao i nagrada Fondacije Ernst fon Simens i Nemačke kompozitorske nagrade 2014. godine u kategoriji mladog talenta. Centralno mesto u njegovom kompozicionom procesu ima elektronika, a svetsku pažnju privukao je spajajući elektroniku i tehno muziku na zajedničkom projektu sa Marinom Abramović, Sedam smrti Marije Kalas.

Kompozicija Razdvajanje voda na nebesa i mora / Drugi dan. Tokata za orkestar je napisana po porudžbini fondacije i orkestra musicAeterna. Delo je nastalo kao refleksija na stihove 1:6-8 iz Knjige postanja: Potom reče Bog: Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom; i bi tako. A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi. Delo je premijerno izveo orkestar musicAeterna pod upravom Teodora Kurencisa u Elbfilharmoniji u Hamburgu 2021. godine.

Od 1913. godine kada su nastale prve skice do 1921, Sergej Prokofjev (1891-1953) je radio na svom trećem po redu koncertu za klavir i orkestar. Zapravo, sve do 1921. godine kompozitor je s vremena na vreme stavljao muziku na papir, a tada je, sa skoro svim temama potrebnim za koncertantno delo, započeo sa radom na materijalu. To je bila godina velikog uspeha Sergeja Prokofjeva, koji mu je donela turneja sa premijernim izvođenjima opere Zaljubljen u tri narandže.  Usled velikog interesovanja, Prokofjev je završio Treći klavirski koncert i premijerno ga izveo decembra 1921. godine sa Frederikom Štokom za pultom i Čikaškim simfonijskim orkestrom. I pored ne tako srdačnog odziva publike, ovo delo je postalo jedno od najpopularnijih repertoarskih dela XX veka. Izbalansiran odnos solističke deonice i orkestra postignut je aktivnom ulogom orkestarskog aparata, koji se uzdiže iznad orkestarske pratnje i čini ga ravnopravnim partnerom.

Sarkazam, tipičan za opus Prokofjeva, susrećemo već u početnim frazama prvog stava u kojem se smenjuju različite fakture, tehnike i raspoloženja.  Na mestu drugog stava se nalazi tema sa pet varijacija koju u osnovnom obliku izvodi orkestar u formi gavote. Šarolike varijacije donose obilje interesantnih kompozitorskih rešenja sa tehnički zahtevnim partom soliste. Treći stav je autor nazvao „raspravom“ između soliste i orkestra, koji se međusobno prekidaju kontrastnim materijalima, sve do završnog ujedinjenja pred samu Kodu.

Petnaest simfonija, koncertantna muzika, dve opere (mladalačka Nos i kontroverzna Ledi Magbet Mcenskog okruga, baletska i filmska muzika, kao i veoma značajna kamerna i klavirska dela čine opus Dmitrija Šostakoviča (1906-1975) koji je obeležio muzičku umetnost sredine XX veka. Stilski se krećući od lucidnog humora i muzičkog eksperimentisanja sa početka svog stvaralačkog puta, preko introvertne melanholije i nacionalnog elementa srednje faze, u poslednjim delima Šostakoviča preovlađuju mračna atmosfera i nagoveštaj smrti, ne mareći za stege koje mu je do samog kraja nametao režim.

Novembra 1939. godine premijerno je izvedeno njegovo novo simfonijsko ostvarenje Šostakoviča – Šesta simfonija. Iako ne predstavlja naročitu prekretnicu u kompozicionom stilu, donosi spoj tradicionalnog i modernog. Prvobitno zamišljena kao veliki omaž Lenjinu u formi monumentalnog dela za soliste, hor i orkestar na tekst poeme Vladimira Mjaskovskog Vladimir Iljič Lenjin od kojeg je odustao, Šesta simfonija je svojom trostavačnom koncepcijom ipak predstavljala novinu. Iako je premijerno izvođenje doživelo veliki uspeh, a finale na zahtev publike čak ponovljeno na bis, kritika je upravo formalni obrazac simfonije, njegov nesklad u proporcijama stavova i donošenju raspoloženja smatrala neprihvatljivim. Neobična struktura dela dramaturško težište stavlja na dugački prvi stav u laganom tempu kontemplativne atmosfere, koji po trajanju prevazilazi preostala dva. Za njim slede dve kratka stava – živahni skerco i, autoru najomiljeniji i najefektniji, galop.

Danica Maksimović