Dva monumentalna dela – rame uz rame. Horsku simfoniju Zvona, sam Rahmanjinov je još za života izdvojio kao jedno od svojih najdražih dela. Pisano prema motivima istoimene pesme Edgara Alana Poa, ovo grandiozno ostvarenje u četiri stava opisuje zvona koja život čine: od dečje igre do pogrebne povorke.
Čuveni motiv Dies Irae koji se čuje u finalu Zvona, Rahmanjinov je inkorporirao i u svoju Simfoniju br. 3. Poslednja kompozitorova simfonija, značajna je prekretnica u njegovom stvaralaštvu: konačni raskid sa ekscesima romantizma i rađanje umetnika u punoj zrelosti. Uz učešće Hora RTS, diriguje Gabrijel Felc – osvedočeni stručnjak za Rahmanjinova, i dobitnik Prix Rachmaninoff koju dodeljuje Fondacija Sergej Rahmanjnov.
Iako u stvaralaštvu Sergeja Rahmanjinova (1873-1943) dominiraju dela sa klavirom, njegov značajan deo je napisan u različitim vokalnim formama. Pored brojnih solo-pesama i tri opere, nastala su i dva velika horska dela a cappella – Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog (1910) i Svenoćno bdenje (1915), a potpuno specifično mesto u njegovom opusu zauzimaju Zvona, poema za soliste, hor i orkestar, zasnovana na istoimenoj poemi Edgara Alana Poa u slobodnom prevodu Konstantina Balmonta. Od malih nogu fasciniran zvukom zvona, kao simbolom duhovne i kulturne snage, počeo je da komponuje ovo ostvarenje početkom 1913. godine u Rimu, određujući njegov žanr kao horsku simfoniju ili vokalno-simfonijsku poemu. Zvona je posvetio svom prijatelju, holandskom dirigentu Vilemu Mengelbergu i njegovom orkestru Koncertgebau. Prvi put su izvedena krajem 1913. godine u Sankt Peterburgu sa horom, solistima i orkestrom Marijinskog teatra pod upravom autora, a nekoliko nedelja kasnije održana je i moskovska premijera u kojoj su učestvovali solisti i hor Boljšog teatra. Uspeh u oba grada je bio ogroman, iako su kritičari bili podeljeni, a samom kompozitoru je ovo delo bilo jedno od omiljenih dela.
Kroz četiri stava je prikazan ceo životni put čoveka – od detinjstva punog radosnih nada do smrti, ističući četiri aspekta života: rođenje, venčanje, strah i smrt. Rahmanjinov je svojim ostvarenjem simboliku, toliko značajnu kod Poa i Balmonta, potisnuo u drugi plan, dajući stihovima „rusko meso i krv“.
U stilsko-izražajnom smislu, Zvona prikazuju napetu atmosferu uoči izbijanja Prvog svetskog rata. Prema rečima Asafjeva, muzika je definisana „fuzijom anksioznih faza u osećanjima Rahmanjinova, sa njegovim intuitivnim shvatanjem dubokih strepnji u ruskom društvu”, dok su muzički motivi dela intonativno bliski drevnim ruskim tužbalicama i srednjovekovnom napevu Dies irae. Četiri strofe teksta su prirodno omogućile podelu muzičkog tkiva na četiri stava simfonijskog ciklusa pri čemu svaki od njih poseduje jedinstvo raspoloženja, bez značajnih kontrasta. Prvi stav ne odgovara klasičnom simfonijskom sonatnom obliku, drugi stav ima ulogu lirskog adađa, treći stav je zloslutni demonski skerco, a netipično, tužno finale je inspirisano Šestom simfonijom Čajkovskog. U ovakvoj formi dominira simfonijski element, dok solistički i horski glasovi samo dopunjuju i komentarišu zvučnu sliku.
Prvi stav predstavlja sliku spokojne mladosti, zimske vožnje sankama uz zvonjavu srebrnih zvončića u ubrzanom ritmu trčanja. Suptilnu orkestraciju sa početka zamenjuju tamniji kolorit i gušće orkestarske boje, a hor izvodi arhaičnu melodiju kao da sve tone u magični san; ali, ubrzano trčanje se ponovo vraća. U drugom stavu kojom dominira nežna lirika uz svečano uzbuđenje čuju se svadbena zlatna zvona. U trećem stavu, simfonijskom skercu, zvone zvona za uzbunu uz slike plamena i vatre kao asocijacije na nadolazeće ratne sukobe. Ovo je trijumf zlih sila, apokaliptična slika opšte katastrofe, nakon koje dolazi finale, tužni epilog životnog puta uz zvuk gvozdenih zvona. Pogrebna atmosfera odjekuje kratkim psalmodičnim frazama soliste i hora. Sablasne, košmarne vizije na trenutak unose anksioznost, a arhaična melodija prvog stava, sada postaje izobličena i slomljena. Završetak ne donosi očekivani očaj, već topli, eterični zvuk duhovnosti i mira koji su prevladali.
Rad na Simfoniji br. 3 op. 44 u a-molu Sergej Rahmanjinov je započeo 1935. godine, ponesen uspehom svojih Varijacija na Paganinijevu temu. Delo je završio 1936, a 6. novembra iste godine premijerno je izveo Filadelfija orkestar pod upravom Leopolda Stokovskog. Iako su mišljenja kritičara i utisci publike bili negativni, Rahmanjinov je bio siguran u vrednost svog ostvarenja, a prilikom prvog snimanja dela 1939. godine dirigovao je istim orkestrom. Tek prilikom revalorizacije autorovog stvaralačkog opusa do koga je došlo sedamdesetih godina proteklog veka, ova simfonija je posmatrana iz pozitivnije vizure, što je rezultiralo snimanjima i izvođenjima na svetskim koncertnim scenama koja su intenzivirana poslednjih decenija.
Po svojim melodijskim i ritmičkim karakteristikama, Simfonija br. 3 je tipično ruska, što je naročito upečatljivo u plesnim ritmovima finala. Ono što je čini specifičnom u odnosu na prethodna dva simfonijska dela, jeste veća ekonomičnost sredstava. Kao protivtežu ovoj svedenosti, koju je Rahmanjinov prvi put primenio u Rapsodiji na temu Paganinija, autor postiže veću ekspresivnost i snažniji emocionalni potencijal dela.
Formalno, Simfonija br. 3 je koncipirana kao trostavačna, pri čemu centralni stav zauzima ulogu laganog stava i skerca, simfonijske inovacije koju je uveo Rahmanjinov. Čitavo delo povezuje kratka moto-tema koja se pojavljuje u različitim oblicima i transformiše u svakom stavu, povezujući čitav simfonijski ciklus. Ruska folklorna melodika i ritmovi pokazuju nostalgiju za domovinom za koju je znao, u to vreme, da ju je zauvek napustio.
Danica Maksimović
