Ovo koncertno veče obeležava srpska premijera novog dela fantastične kompozitorke Milice Đorđević, koja gradi uspešnu internacionalnu karijeru. Kompoziciju Mali svitac, žestoko ozaren i prestravljen nesnošljivom lepotom, premijerno je u oktobru 2023. godine, izvela Berlinska filharmonija, pod upravom Gustava Dudamela. Ostvarenje uokviruju klasični hitovi ─ Dvoržakov Koncert za violončelo i orkestar u izvođenju Jana Foglera, i svita Kavaljer s ružom Riharda Štrausa. Diriguje Džaume Santonja.
Tokom trogodišnjeg boravka u Njujorku na čelu Nacionalnog konzervatorijuma za muziku (1892-1895), Antonjin Dvoržak (1841-1904) je nostalgiju za rodnom Češkom lečio komponovanjem. Amerika je očigledno u njemu budila kreativnu energiju koju je pretočio u tri svoja najznačajnija dela – Simfoniju br. 9 (Iz Novog sveta), Gudački kvartet op. 96 (Američki) i Koncert za violončelo i orkestar, poslednje delo nastalo na američkom kontinentu. Inspirisan delom istog žanra Viktora Herberta, vođe violončela u njujorškom Metropolitenu i kompozitora koji se početkom XX veka proslavio kao autor brojnih opereta, Dvoržak je počeo da razmišlja o violončelu kao izrazito virtuoznom solističkom instrumentu. Koncert za violončelo i orkestar, nastao 1895. godine, premijerno je izveo Lio Stajn u Londonu godinu dana kasnije, dok je za dirigentskim pultom stajao kompozitor.
Poslednji od njegova tri završena koncerta sledi liniju formalnog i dramaturškog razvoja koncerta, ne kao solističkog virtuoznog komada ili rata između soliste i orkestra, već kao njihovo spajanje u jednu celinu, kojom dominira violončelo kao glavni akter. Ovo delo, kao jedan od vrhunaca literature za violončelo, obiluje bogatstvom melodijskih ideja, interesantnom orkestracijom i čvrstom i širokom, čak simfonijskom formom. Naime, početna ideja je vodila kompozitora ka simfoniji koja nikada nije realizovana. Prvi stav započinje dvostrukom ekspozicijom tema. Solističkom deonicom dominira više pevni, nego virtuozni karakter, ističući visoki registar instrumenta u prvi plan. Drugi, lagani stav je u tradicionalnoj trodelnoj formi. Melodija glavne teme je u narodnom stilu. U centralnom odseku se pojavljuje auto-citat kompozitorove solo pesme Pusti me da lutam op. 82, kao sećanje na svoju mladalačku ljubav, koji se razvija kroz dijalog violončela i drvenih duvačkih instrumenata, zaokružujući ga koralom horni. Treći stav je rondo, sa glavnom temom u marševskom stilu, kontrastnim odsecima i kratkim reminiscencijama na teme iz prvog i drugog stava.
Stvaralački opus kompozitorke Milice Đorđević (1984, Beograd, Srbija) izuzetno je bogat i obuhvata dela za solo instrumente, kamernu muziku za različite ansamble od instrumentalnih dua to duplih kvarteta, vokalne i orkestarske kompozicije. Milica Đorđević je radila sa vodećim umetnicima i orkestrima, uključujući Berlinsku filharmoniju, Gustava Dudamela, Simfonijski orkestar i hor Bavarskog radija, simfonijske orkestre Zapadnonemačkog i Južnonemačkog radija, Arditi kvartet, Minhenski kamerni orkestar, ansambl Mizikfabrik, Ansambl modern, Ilana Volkova, Marka Blaua, Karla Rozmana, Baza Vigersa, Teodora Ancelotija, Tamaru Stefanović, Ena Popea, Pjer-Loran Ajmara…
Diplomirala je kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde je završila i snimanje muzike i tonsku režiju, kao i specijalistički kurs elektronske muzike. Specijalističke studije je završila na Nacionalnom konzervatorijumu u Strazburu u klasi Ivana Fedelea (2007-2009) i diplomirala sa posebnim pohvalama. Profesionalno usavršavanje je nastavila u Parizu, gde je pohađala studijski istraživački program elektronske i kompjuterske muzike i kompozicije na institutu IRKAM, a poslediplomske studije 3. stepena je završila na Akademiji Hans Ajzler u Berlinu, u klasi Hanspetera Kiburca. Živi i stvara u Kelnu.
Dobitnik je mnogih nagrada, priznanja i stipendija od kojih se ističu nagrada Klaudio Abado koju dodeljuje Berlinska filharmonija 2020, Ernst fon Simens nagradа 2016, bijenalnа Belmont nagradа za savremenu muziku Forberg-Šnajder fondacije za 2015. godinu, Berlin-Rajnsberger nagradа za komponovanje Ministarstva kulture i Senata Berlina 2013. Pobednik je više takmičenja: Festivala u Lucernu 2013, Musica Femina u Minhenu koje organizuje Minhenski kamerni orkestar 2013/14, TICF takmičenja 2012. godine, dobitnica Alfred Tepfer stipendije za najuspešnije postdiplomce u Nemačkoj 2012/13 i dr.
Njen prvi autorski CD objavila je izdavačka kuća WERGO u okviru edicije Savremena muzika Nemačkog saveta za muziku. CD je par meseci nakon objavljivanja nagrađen najprestižnijom nagradom za muzička izdanja – Nagradom nemačke kritike 2017. Isto priznanje dobila je i 2024. za svoj najnoviji monografski CD sa orkestarskom muzikom u ediciji Muzika viva Radio-televizije Bavarske. Milica Đorđević je nominovana i za Nagradu nemačkih kompozitora 2025. godine.
Dela Milice Đorđević su izvođena i emitovana u Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji, Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Italiji, Španiji, Austriji, Holandiji, Velikoj Britaniji, Danskoj, Švajcarskoj, Izraelu, SAD, Tajlandu…
Svetlo ima poseban značaj u stvaralaštvu Milice Đorđević, a posebno bioluminiscencija, zvezde, sjajni odbljesci na metalu i sl. Opčinjenost svicima traje od njenog detinjstva do danas. Za nju su to ne samo bića koja svetlucaju u travi, nego i metafora. Svici se ponavljaju kroz njen opus od 2007. godine kada je nastao Svitac u tegli, prvo za kamerni, a potom i za simfonijski orkestar. Zatim je nastalo njeno orkestarsko ostvarenje Mali svitac, žestoko ozaren i prestravljen nesnošljivom lepotom koje je premijerno izvela Berlinska filharmonija pod upravom Gustava Dudamela na tri koncerta oktobra 2023. godine. Delo je poručila Fondacija Berlinske filharmonije povodom svog 60. rođendana.
Prema rečima autorke ova orkestarska minijatura je „kompresovana, zgusnuta i ispunjena emocijama koje povezuje različita vremena u Beogradu i Berlinu.“ Kroz kratku formu bogate orkestracije može se uočiti postepeno narastanje zvuka, od nežnog i delikatnog početka u kojem dominiraju glisanda u visokom registru do eksplozije zvuka.
Ovom svojevrsnom serijalu dela Milica Đorđević dodala je i orkestarsku kompoziciju Mali svitac između dva treptaja 2024. godine.
Paralelno sa aktivnostima kompozitora Druge bečke škole, Rihard Štraus (1864-1949) je tih godina šokirao bečku publiku svojim operama Saloma i Elektra. Osećajući da mora da joj udovolji, 1910. godine komponovao je svoju petu od petnaest opera, Kavaljer s ružom, koji je probirljivim Bečlijama vratio ono što su najviše voleli – Mocarta i valcere. Uz pomoć vernog libretiste Huga fon Hofmanstala, koji se već dokazao na ranijim projektima, Štraus je napravio remake Figarove ženidbe smestivši radnju u doba Marije Terezije u Beč XVIII veka, dok je na muzičkom planu otišao samo koju deceniju ranije citirajući prepoznatljive motive njegovih prezimenjaka, kraljeva valcera (ne rođaka!), inspirisan njom, komponujući svoju muziku. Veoma ponosan na ovo delo, pred kraj života Štraus je želeo da mu omogući život i izvan pozornice – koncipirao je orkestarsku svitu valcera, uz asistenciju dirigenta Artura Rodžinskog koji je dirigovao prvim izvođenjem na čelu Njujorške filharmonije 1944. godine. Rodžinski je u ovaj potpuri uneo najveselije i najoptimističnije melodije iz Štrausove partiture.
Danica Maksimović
