Legendarni violinista Gidon Kremer je prvi put nastupio sa Beogradskom filharmonijom pre više od pola veka, 1973. godine. Danas je najpoznatiji ambasador savremene muzike, od kojih se ističu izvođenja dela majstora minimalizma. Glasov Dupli koncert za violinu, violončelo i orkestar svira sa dugodišnjom saradnicom Giedre Dirvanauskaite, sa kojom je zajedno osnovao čuveni ansambl Kremerata Baltika. Kao snažan kontrast zvuči raskošni zvuk Šumanove Druge simfonije uz dirigenta Hoseina Piškara.
Džon Adams (1947) trenutno je jedan od najpoznatijih i najpopularnijih američkih kompozitora. Njegov muzički izraz se uglavnom vezuje za minimalizam, čiji je, uz starije kolege Filipa Glasa i Stiva Rajša, Adams jedan od najznačajnijih predstavnika. Njegova ranija dela tipična su minimalistička ostvarenja, da bi kasnije modifikovao svoj stil, učinivši ga prijemčivijim za publiku. Iako je pisao kompozicije koja pripadaju različitim žanrovima, Adamsova najpoznatija ostvarenja su u domenu scenske muzike: opere Nikson u Kini, Smrt Klinghofera i El Ninjo.
Kratka vožnja u brzoj mašini iz 1986. godine, delo je koje pokazuje sve najznačajnije karakteristike Adamsove umetničke poetike – atraktivnu ritmičku podlogu, repetitivnost i izrazito konsonantan harmonski jezik. Kompozicija je nastala kao porudžbina festivala Great Woods u Masačusetsu za koncert Pitsburške filharmonije, a izvedena je na otvaranju ove manifestacije, 13. juna 1986. godine, pod upravom Majkla Tilsona Tomasa. Kako je sam autor opisao, Kratka vožnja u brzoj mašini govori o osećanju koje imate kada vas neko pozove da se provozate u fenomenalnim sportskim kolima, što vi oduševljeno prihvatate, da biste na kraju vožnje najradije poželeli da nikada niste ni ušli u njih…
Koncert za violinu, violončelo i orkestar Filipa Glasa (1937) komponovan je u proleće 2010. godine kao porudžbina Holandskog plesnog teatra. Premijerno ga je 22. aprila iste godine izvela Haška filharmonija (Residentie Orkest) pod upravom Jurhena Hempela, sa Ćećilijom Bernardini i Marte-Marijom den Herder kao solistima. Iako je originalna porudžbina podrazumevala orkestarsko delo, Glas je želeo da napiše koncert za violinu i violončelo, i ovaj projekat mu se učinio kao odlična prilika za to. Smatrao je da bi solistički instrumenti predstavljali savršene analogije sa vodećim igračima na sceni, što je od strane koreografa dočekano sa velikim odobravanjem. Baletski ansambl je odmah nakon uspešne premijere otputovao na veliku turneju po Holandiji, a delo se podjednako izvodi i koncertno.
Standardni pristup komponovanju dela u koncertantnom žanru podrazumeva dva pristupa: jedan kome solista ima apsolutni primat i suprotstavlja se orkestru, i drugi u kome je solista podržan od strane orkestra i sa njim svira kroz jasno profilisanu solističku ulogu. Glasov koncert ne oslanja se ni na jedan od njih, što formu ovog koncerta čini jedinstvenom. Muzika je prilično intimna i klasične provenijencije, uz evociranje kamernog zvuka. Nasuprot tome, orkestarski segmenti su koncipirani kao dramatične simfonijske epizode, u kojima se ne podrazumevaju virtuozna uključivanja soliste.
Nakon uvodnog dueta, prvi stav donosi nalet energije i snage. Drugi, koji predstavlja srž koncerta, donosi postepeno narastanje muzičkog toka do izvanrednog eksplozivnog plesa solista. Nakon kulminacije, treći duet solista vodi u ludački nalet dinamične živahnosti. Umesto trijumfalnim emocionalnim završetkom, Glas delo zaokružuje melanholičnim duetom solista. Epilog zaključuje ovo atipično ali izuzetno ostvarenje.
Ohrabren velikim uspehom Prve simfonije, Robert Šuman (1810-1856) se ubrzo posle premijere posvetio komponovanju još jednog dela istog žanra, koje je završio 1841. godine. Nezadovoljan orkestracionim postupkom koji je primenio, ali i lošim prijemom publike, Šuman je delo odložio u stranu. Iako je do tih godina bio posvećen skoro isključivo klavirskoj i vokalnoj literaturi, nastavio je da se usavršava u oblasti orkestarske muzike, čemu je umnogome doprineo podsticaj Franca Lista, istinske zvezde koncertnih podijuma toga doba.
Rad na Simfoniji br. 2 u Ce-duru Šuman je započeo krajem 1845. godine, ubrzo po oporavku od doživljenog nervnog sloma. Po savetu doktora, kompozitor se sa suprugom Klarom iz Lajpciga preselio u Drezden, kako bi živeli u mirnijoj atmosferi i prijatnijoj klimi. Iako je tamošnja konzervativna sredina njegovu muziku smatrala opasno modernom, Šuman se postepeno vratio komponovanju. Skica Druge simfonije nastala je za oko nedelju dana, ali se njeno dalje komponovanje prolongiralo na čitavu godinu, usled pogoršanja Šumanovog zdravstvenog stanja. Uz pomoć Feliksa Mendelsona, autor je uspeo da završi komponovanje simfonije, koju ju je potom i premijerno izveo sa lajpciškim Gevandhaus orkestrom, 5. novembra 1846. godine. Za potrebe drugog izvođenja, samo dve nedelje kasnije, Šuman je uneo značajne promene u orkestraciju, uključivši u delo trombone.
Fanfarni moto koji otvara simfoniju i ponovo se pojavljuje na njenom kraju zaokružuje kompozitorovu dramaturšku koncepciju. Nakon herojskog uvodnog stava, sledi dinamični skerco, a potom čežnjivi adađo u kome je, kako je rekao Šuman, ponovo svoj. Delo zaokružuje trijumfalno finale koje pokazuje, na kratko, samouverenu, snažnu i maestralnu stranu kompozitora. Nakon manje od godinu dana, tamni oblak ponovo je počeo da se nadvija nad njim, i on će ga u narednim godina u potpunosti prevladati.
mr Asja Radonjić
