Pripremite se za jedno potpuno postmoderno veče – repertoar koncerta pod palicom Danijela Rajskina čine isključivo eklektične muzičke minijature.
Program otvara Šnitkeov Polifoni tango, koji kombinuje barokni kontrapunkt i argentinski ples. Umesto najavljenog violončeliste Marija Brunela koji je sprečen da dođe iz zdravstvenih razloga, sa Beogradskom filharmonijom će nastupiti Maja Bogdanović, miljenica domaće scene i srpska zvezda međunarodne karijere. Ona će tumačiti Vajnbergov Koncert zasnovan na jevrejskom klezmeru.
Muzičari će obožavati da je sviraju, a kritičari će obožavati da je blate, rekao je Šostakovič nakon što je završio svoju Devetu i najkraću simfoniju. Delo koje su kritičari kasnije prozvali Šostakovičevom Klasičnom simfonijom, u njegovom stilski raznovrsnom opusu predstavlja ironičan mocartovski iskorak.
Stvaralaštvo Alfreda Šnitkea (1934-1998) je na poseban način spojilo dve kompozitorske tradicije. Odrastajući u sovjetskoj eri u multikulturalnoj porodici (otac Rus, majka Nemica), Šnitke je dve godine detinjstva proveo u Beču, gde je upoznao muziku bečkih klasičara direktno, „sa izvora“. Iako je kasnije, tokom studija u Sovjetskom Savezu bio pod snažnim uticajem Šostakovičevog stila, započeo je da eksperimentiše sa novim tendencijama u zapadnoj muzici. Sopstveni izraz je pronašao u ponovnom oživljavanju određenih pojava iz muzičke prošlosti u novoj vizuri. Kombinovanje novog sa starim u potpuno ravnopravnom odnosu bio je specifičan manifest u muzičkom jeziku Alfreda Šnitkea, a takav vid neoklasicizma mu je doneo veliku popularnost.
Polifoni tango iz 1979. godine je napisan je za Genadija Roždenstvenskog i orkestar Boljšog teatra kao orkestarska minijatura koja spaja humor i ozbiljnost, kao i ritmove i harmonije popularne muzike sa baroknom tehnikom komponovanja. Prema rečima autora muzika oscilira između tonalnosti i atonalnosti, banalno-konzervativnog i banalno-disonantnog, kafea i koncertne dvorane (ali u svakom slučaju u frakovima!) u stilu razigranog i satiričnog modernizma tipičnog za njegova rana dela. Premijerno izvođenje Polifonog tanga se odigralo u Betoven sali Boljšog teatra u Moskvi. Njegov četvrti stav našao je i mesto u specifičnom ostvarenju, Pas de quatre, zajedničkoj kompoziciji više autora, koju su udruženim snagama napisali Genadij Roždestvenski, Edison Denisov, Arvo Pert i Alfred Šnitke.
Život Mječislava Vajnberga (1919-1996) je bio obeležen velikim borbama i razočaranjima. Kao poljski Jevrejin proživeo je neke od najdramatičnijih trenutaka XX veka tokom Drugog svetskog rata, ali i nakon njega, pošto je prebegao u Sovjetski Savez gde je doživeo profesionalni uspon, ali i političko progonstvo. Komponovao je izvanredna ostvarenja, stilski bliska stvaralaštvu Dmitrija Šostakoviča, čak dvadeset sedam simfonija, sonate, pesme i opere, kao i manje konvencionalne žanrove – muziku za crtane filmove ili cirkus. Dela iz njegovog koncertantnog opusa koji obuhvata sedam dela premijerno su izveli renomirani sovjetski umetnici Kogan, Giljels, Rostropovič ili Baršaj, a među najuspešnijim delima tog žanra ističe se Koncert za violončelo i orkestar. I pored tih uspeha, njegova umetnost nije bila prepoznata na Zapadu sve do početka novog milenijuma, kada su neka od njegovih dela sa velikim interesom prepoznata i prihvaćena od strane stručne javnosti i publike.
Ovo ostvarenje inspirisano jevrejskom narodnom muzičkom tradicijom, započeto je kao Končertino 1948. godine, a završeno 1956. godine tokom Hruščovljeve kampanje antiformalizma, ali i snažnog sovjetskog antisemitizma. Četiri stava koncerta su grupisana tako da čine dve celine, s tim da je kadenca smeštena u sredinu drugog dela, odnosno između trećeg i četvrtog stava. Kroz meditativne fraze, ali i plesne odseke dominira prizvuk jevrejskih melodija koje daju pečat celokupnom ostvarenju. Pojedine stilske sličnosti se mogu uočiti sa Šostakovičevim Koncertom za violončelo br. 1, naročito u pisanju brzih segmenata. Delo su premijerno izveli Mstislav Rostropovič i Moskovska filharmonija pod upravom Kirila Kondrašina 1957. godine.
Najkraća od petnaest simfonija Dmitrija Šostakoviča (1906-1975), deveta po redu, nastala je poslednjih meseci Drugog svetskog rata. Trebalo je da predstavlja slavljenje pobede i glorifikovanje velikog vođe, kao i kulminaciju trilogije započete 1941. godine sa Sedmom, Lenjingradskom simfonijom (dve godine kasnije usledila je Osma). Međutim, shvativši da će sudbina ruskog naroda uz Staljina biti teška, Šostakovič nije mogao da komponuje „odu“ ili „novu monumentalnu muzičku fresku“, već nešto potpuno neočekivano – jednostavno uživanje u muzici. Najmanje programska od svih Šostakovičevih simfonija, delo je ponudilo nov koncept forme: pet stavova od kojih se poslednja tri izvode bez pauze. Tradicionalna sonatna forma prvog stava ima nove detalje: neoklasičnu prvu temu zamenjuje groteskna druga tema koja u reprizi dobija komični karakter. Drugi stav je svečani Valse triste sa drvenim duvačkim instrumentima u pratnji gudača. Brzi skerco zamenjuje finalni Largo sa melodijom poverenom dubokim limenim duvačkim instrumentima praćenim rečitativom u visokom registru fagota. Ushićenje poslednjeg stava kroz marševsku temu vodi do konačne apoteoze.
Danica Maksimović
