Novu sezonu Beogradske filharmonije otvaraju dva debija, istaknutog francuskog dirigenta Aleksandra Bloha i „novog violončelističkog genija“ Pabla Ferandeza na Stradivarijevom instrumentu Arhinto iz 1689. godine.
Na programu su Koncert za orkestar Lutoslavskog zasnovan na melodijama poljske narodne muzike, biser koncertantne literature namenjene violončelu – Koncert br. 1 Kamija Sen-Sansa i uzbudljiva koloritna svita iz baleta Žar-ptica Stravinskog.
Koncert za orkestar Vitolda Lutoslavskog (1913-1994) jedno je od najznačajnijih dela poljske muzike 20. veka i ključno ostvarenje u kompozitorovom ranom stilu. Nastalo je na zahtev muzičkog direktora novoformiranog Varšavskog filharmonijskog orkestra, Vitolda Rovickog, 1950-54. godine i predstavlja spoj tradicionalne forme, savremenih harmonskih rešenja i inspiracije poljskim folklorom, posebno iz regije Mazovije.
Koristeći potencijale velikog simfonijskog orkestra, Lutoslavski je, nesumnjivo inspirisan Bartokovim ostvarenjem istog imena, u svom delu majstorski kreirao bogat, dramatičan i ritmički živ zvuk. Upečatljiv je način na koji koristi narodne teme — ne kao direktne citate, već kao osnovu za složene i originalne varijacije. Svojom energijom, virtuozitetom i formalnom jasnoćom Koncert za orkestar oslikava kompozitorovu težnju ka umetničkom izrazu koji će biti istovremeno savremen i nacionalno obojen, uprkos ograničenjima socijalističkog realizma tog vremena.
Delo je postiglo veliki uspeh po premijeri i pomoglo Lutoslavskom da se etablira kao vodeća figura poljske muzike. Ujedno, predstavlja prelomni trenutak u njegovoj karijeri, nakon kojeg će postepeno preći ka avangardnijim tehnikama koje će obeležiti njegov zreli stil.
Koncert odstupa od konvencija u pogledu forme, jer nijedan stav ni približno ne sledi sonatni oblik. Struktura uvodnog stava, pod nazivom Intrada, je trostavačna sa varijacijama čemu se ceo prvi odsek izvodi iznad pedala na tonu fis – koji je centar tonaliteta ovog dela. Kao i završni odsek, zasnovan je na ritmički naglašenom motivu koji se prenosi sa jedne grupe instrumenata na drugu, uz postepeno sve kompleksniju fakturu, dok je centralni deo po motivskom materijalu znatno raznovrsniji. Repriza pruža veoma sažetu, tihu reminiscenciju početnog odseka, pri čemu se pedal fis sada čuje u visokom registru. Drugi stav započinje Noćnim kapričom, brzim i koloritnim odsekom prozračne fakture sa istaknutim solističkim momentima. Njemu kontrastira kratki dramski Ariozo, nakon kojeg sledi kratka repriza početnog odseka. Dramaturško težište ostvarenja je treći stav. Tokom uvodne Pasakalje, linija u dubokom registru koju započinju kontrabasi izlaže se dvanaest puta u varijacionoj tehnici. Naslojene strukture se ne poklapaju nužno sa osnovnom temom, koja je ciklična (njen kraj je isto što i početak). Burna Tokata prikazuje vrhunac tehničkog izraza sa slojevitim ritmovima, i razbijenim frazama. Koral počinje da izranja iz nje i narasta do bogatog orkestarskog zvuka, a njegov poslednji odsek je podsećanje na temu pasakalje u energičnoj završnici.
Koncert za violončelo i orkestar br. 1 u a-molu op. 33 Kamija Sen-Sansa (1835-1921) nastao je 1872. godine, a napisan je za belgijskog violončelistu, graditelja instrumenata i svirača na violi da gamba, Avgusta Tolbeka. Delo je premijerno izvedeno 19. januara 1873. godine, na koncertu vodećeg francuskog koncertnog društva pri francuskom konzervatorijumu.
Sen-Sans je pri pisanju ovog dela napustio tradicionalnu koncertantnu formu i pribegao jednostavačnoj strukturi koju je potom podelio u tri različita odseka, međusobno povezanih srodnim idejama. Već sam početak koncerta je neuobičajen. Umesto tradicionalne orkestarske ekspozicije, delo započinje kratkim akordom u orkestarskoj deonici, nakon čega se odmah uključuje solista koji iznosi glavni motiv dela. Prateće teme prepliću se u solističkoj i orkestarskoj deonici, a potom nastupa kratak menuet koji sadrži i kadencu violončela. Repriza uvodne teme obeležava početak finala koji rekapitulira ranije motive, i na samom kraju uvodi potpuno nov materijal u solističkoj deonici. Autor često koristi solo violončelo kao deklamativni instrument, što ga dramski i muzički stavlja u prvi plan, dok orkestar ima ulogu pratnje. Uprkos tome što je i tehnički i muzički veoma zahtevan za solistu, ovaj koncert je jedan od najomiljenijih dela na repertoaru virtuoznih violončelista.
Balet Igora Stravinskog (1882-1971), Žar-ptica, nastao je 1909. godine i spada u kompozitorov rani stvaralački opus. Baziran je na ruskoj narodnoj bajci o čarobnoj ptici koja je za svog vlasnika ujedno blagoslov i prokletstvo. Koreografiju je radio Mihail Fokin, a balet je premijerno izveo Ruski balet Sergeja Djagiljeva u Parizu, 25. juna 1910. godine, kao jedno od prvih dela specijalno napisanih za ovu trupu. Istorijski značaj Žar-ptice nije samo u tome što je etablirao Stravinskog kao kompozitora, već i zbog toga što je predstavljala početak saradnje između njega i Djagiljeva, a koja će kasnije rezultirati remek-delima poput Petruške i Posvećenja proleća. Žar-ptica je predstavljala kraj jedne ere, romantizma i početak modernog doba u muzici. Inovativna orkestracija predstavljala je iskorak iz tradicije Rimskog-Korsakova, a smela ritmička i harmonska rešenja rezultirala su živopisnim muzičkim slikama.
Junak priče je princ Ivan koji, prateći Žar-pticu, ulazi u magičnu baštu zlog Kaščeja besmrtnog. Lutajući vrtom, on hvata Žar-pticu koja ga moli da joj poštedi život i pristaje na Ivanov zahtev da mu pomogne u zamenu za slobodu. Ivan ugleda trinaest princeza i zaljubivši se u jednu od njih, odlučuje da se suoči sa Kaščejem i zatraži njenu ruku. Pošto se njih dvojica sukobe, Kaščej šalje čarobna stvorenja da unište Ivana. Žar-ptica, verna svom zavetu, začarava bića nateravši ih da igraju. Kaščej i njegova magična bića padaju u san, ali se Kaščej budi, i Žar-ptica ga ubija. Pošto Kaščeja više nema, čarolija je razbijena i magična bića i čitava palata nestaju. Sva ljudska bića, uključujući i princeze, bude se, i uz poslednju pojavu Žar-ptice, slave svoju pobedu.
Postoji nekoliko verzija Žar-ptice. Pored kompletne partiture baleta iz 1909-10. godine, Stravinski je priredio orkestarske svite koje datiraju iz 1911, 1919. i 1945. godine, za potrebe koncertnog izvođenja. Na programu večerašnjeg koncerta je verzija iz 1919. godine.
Danica Maksimović
