Odmah da priznam svima, dok je trajalo ovo vanredno stanje, ja nisam bila inspirisana za svakodnevno vežbanje violine, snimanje video klipova sa terase, obrade raznih pesama me isto nisu privlačile, a posebno ne fotografisanje mojih kulinarskih podviga. Pa šta sam onda radila, zar je postojalo nešto drugo?!

Ja sam se igrala, igrala i igrala! Svaki dan, kao dete, svega i svačega! Od lego kocki, preko ćorave bake do pravljenja maski i durbina. Igrala sam se!!! Karte, lavirint, igre bez granice, karaoke… I nije mi bilo dosta. Onda sam naručila slagalicu od 5000 delova. Slagala sam je deset dana i sigurno ponovo pokrenula išijas, ali vredelo je 🙂

Posle toga je usledila Tara, priroda, mir, dvorište, pravi raj. Najbolja terapija za sve i svaku krizu, a realno imala sam je, kao i svi. Ipak smo mi umetnici ostali bez onoga što čini naš život – bez scene, razmene energije, kreativnosti, emocije i doživljaja.
Znate onaj osećaj, ne fali mi ništa i fali mi sve. E pa baš je tako.

Nedostaju mi moji filharmonijski rituali. Jutarnja kafa za “slavskim stolom” u našem klubu “Informbirou”, doručak u koncertmajstorskoj sobici, neki Maler na repertoaru… Nedostaje mi Kolarac petkom i aritmija dok traje aplauz.

Čula sam za ideju o koncertima u kamernim sastavima orkestra. Baš bih se radovala tome jer obožavam kamernu muziku.

U svakom slučaju, sezona izazova je pred nama, a ja volim izazove.
A i ne smem više da mesim testa, ugojiću se.