16/11/16

Muzykalnaya zhizn №9, 2016, Aleksandar Matusevič
 
Moskovska filharmonija počela je novu sezonu udarnički – čitavom serijom zahtevnih koncertnih programa. Jedan od prvih izveden je u Koncertnoj dvorani „Čajkovski“ 6. septembra: Orkestar Beogradske filharmonije pod upravom Danijela Rajskina izveo je dela Rimskog-Korsakova, Hačaturjana i Dvoržaka.
 
Orkestar osnovan pre skoro sto godina – verovatno najpoznatiji u bivšoj Jugoslaviji – koji je preživeo teška vremena na prelazu vekova (u vezi sa tragičnim događajima savremene istorije Balkana), ponovo je „u sedlu“: posle prinudnog zastoja s kraja devedesetih – početka dvehilјaditih, orkestar je uspeo da se vrati u impresivnu profesionalnu formu i da obnovi svoj renome jednog od najjačih evropskih muzičkih ansambala. „Zlatnom erom“ u istoriji Beogradske filharmonije smatraju se šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. Međunarodna kritika svrstala je tada ovaj ansambl na peto mesto u rejtingu najbolјih orkestara Evrope, on je imao mnogo gostovanja (uklјučujući, naravno, i Sovjetski Savez), učestvovao na velikim međunarodnim festivalima, s njim su sarađivali čuveni dirigenti i solisti. Po mišlјenju mnogih, „zlatna vremena“ se vraćaju: danas je orkestar ponovo naterao evropsku muzičku javnost da govori o njemu. U novom veku značajno je proširen repertoar ansambla, kako na retko izvođena dela, tako i na dela savremenih autora, neprekidno se pobolјšava izvođački nivo članova orkestra, vešto sastavlјanje programa privlači na njega pažnju sve većeg broja lјubitelјa muzike.
 
Ovo poslednje je naročito upečatlјivo bilo demonstrirano na moskovskom koncertu. Program je spojio u sebi izuzetno popularna dela (Simfonija br. 9 „Iz Novog Sveta“ Dvoržaka) i dela koja se ne izvode tako često („Srpska fantazija“ Rimskog-Korsakova i Violinski koncert Hačaturjana). Čitav program su na nenametlјiv način prožimale slovenske teme, dok je u isto vreme, kao umesni znak uvažavanja ruskoj publici predstavlјalo izvođenje jednog od najupečatlјivijih instrumentalnih remek dela sovjetske epohe. Slovenski prizvuk muzike Rimskog-Korsakova i Dvoržaka bio je u kontrapunktu s orijentalnim zvukom: istočna tema je očigledna kod klasika jermenske muzike, ali se ona mogla čuti i u setnim balkanskim „napevima“ fantazije (posebno u prvoj temi, u kojoj su još savremenici Rimskog-Korsakova nalazili ne samo srpske melodije, već i šire – evropskog Istoka): melos južnih planinskih naroda (Srba i Jermena), zaista je, po našem mišlјenju, skladan i srodan.
 
Izvanredna profesionalna forma orkestra mogla se osetiti u nekoliko aspekata. U idealnom balansu između grupa instrumenata, u odsustvu tehničkih nedostataka, bilo kakvih grešaka, u inteligentnom, mekom zvuku, pri čemu je zvuk bio upečatlјiv, emotivan, ekspresivan, podjednako ubedlјiv kako u tihim laganim fragmentima, tako i u burnim, vrtložnim, tutti deonicama. Za pultom je stajao glavni gostujući dirigent orkestra Danijel Rajskin, čiji je inteligentan ali odlučan manir garantovao preciznost i izražajnost izvođenja – jasni, smireni, istovremeno vizuelno upečatlјiv, gvozdena čvrstina neophodnog tempa, zahvlјujući čemu je, između ostalog, postignuta relјefna kontrastnost izvođenja, odlična saradnja sa solistom u izuzetno komplikovanom Violinskom koncertu.
 
Poslastica, ako ne i senzacija programa bilo je učešće mladog srpskog violiniste Nemanje Radulovića, koji je bio solista u Hačaturjanovom delu. Neobičan izgled muzičara, koji se ne uklapa previše u strogi akademski koncert (bujna crna kovrdžava kosa, uske helanke i visoke čizme na pertlanje, gole grudi ispod uskog kratkog sakoa), nikoga ne treba da zbunjuju – muzičar je zanimlјiv, zavređuje pažnju. Danas kanoni šou-biznisa sve jasnije prodiru na akademsku scenu, zato je neobična vizuelna komponenta nešto što se ne sreće više tako retko na koncertima klasične muzike. Ali ako se na ovome ne zadržava pažnja, ako se to zanemari, nemoguće je ne čuti ono glavno: Radulović nije samo virtuoz (kakvih u današnje visokotehnološko vreme ima ne tako malo), već istančan muzičar, sa sopstvenim individualnim stilom. Laki (ne lagani, već upravo laki), ne previše sočan i osećajan, već bolјe rečeno inteligentan i prefinjen zvuk, fenomenalna tehnika, slobodno žongliranje bojama zvuka, filigransko „ispisivanje“ najsitnijih detalјa, čine izvođenje Radulovića pojavom koja se pamti. Umetnik lako ostvaruje hipnotičko dejstvo na publiku, njegovo prefinjeno, filigransko muziciranje puno je tople, vrele ekspresije, ponekad moćnog, gotovo zaglušujućeg zvučanja, divlјe energije. U izuzetno složenom opusu Hačaturijana srpski muzičar vešto otkriva suštinu improvizacije, i publika stiče potpuni osećaj da violinista rađa zvukove „ovde i sada“, fantazira na zadatu temu, slobodno vodi dijalog s oporim orijentalnim materijalom koji je kompozitor ponudio, što, naravno, svedoči o izuzetnom talentu.
 
Moskovska publika burno je dočekala je muzičare: iskrenim ovacijama nije bilo kraja, niko nije hteo da napusti salu. Maestro Rajskin je čak morao javno da prizna da više nema pripremlјenih biseva (orkestar je na bis izveo dva dela srpskih kompozitora – ples „Grlica“ Stevana Hristića iz baleta „Ohridska legenda“ i vojni marš Stanislava Biničkog „Marš na Drinu“), i tek nakon toga lјubitelјi muzike „pustili su“ muzičare, nakon što su prethodno od njih dobili obećanje (koje je izgovorio dirigent) da će se neizostavno ponovo vratiti u Moskvu – u najskorije vreme.

Share on FacebookTweet about this on Twitter