Senja Rumukainen započela je karijeru 2014. godine u Finskoj, nakon što je odnela pobedu na takmičenju violončelista Turku i plasirala se u finale Međunarodnog takmičenja Čajkovski. Danas se Senja Rumukainen ubraja među najistaknutije violončelistkinje svoje generacije. Kritičari je hvale zbog neverovatne snage i energije, a nastupa sa renomiranim orkestrima na najprestižnijim svetskim scenama.

Sezonu 2024/2025 obeležili su debitantski nastupi sa Klivlendskom filharmonijom, Kraljevskim nacionalnim orkestrom Škotske, Filharmonijom Bogote i Nacionalnim orkestrom Bi-Bi-Sija iz Velsa. Takođe je nastupala i na festivalu Bi-Bi-Si Proms sa Sakarijem Oramom, kao i na Uskršnjem festivalu u Salcburgu sa Simfonijskim orkestrom Finskog radija i dirigentom Esom-Pekom Salonenom.

Rumukainen redovno dobija pozive za solističke nastupe sa vodećim svetskim dirigentima kao što su Juka-Peka Saraste, Nikolas Kolon, Dima Slobodeniuk, Tarmo Peltokoski i Emilija Hoving, a ostvaruje i saradnje sa orkestrima poput Helsinške filharmonije, orkestrom Tapiola Sinfonietta, Simfonijskim orkestrom iz Lahtija, Simfonijskim orkestrom Geteborga i Simfonijskim orkestrom Islanda.

Kamerna muzika je njena druga strast. Zahvaljujući izraženoj sposobnosti da bude suptilan i pažljiv muzički partner na sceni, posvećenosti detaljima, promišljenom odnosu prema muzici, kao i stalnom proširivanju repertoara i zvučnih mogućnosti instrumenta, Rumukainen je stekla reputaciju izvanredne kamerne muzičarke. Delila je scenu sa Janin Jansen, Iljom Gringolcom, Augustinom Hadelihom i Olijem Mustonenom.

Učitelji su za Rumukainen uvek otvarali nova vrata ka beskrajnim novim muzičkim mogućnostima. Prve časove imala je kod Taru Aarnio, a na Akademiji Sibelius, uz vođstvo Marka Ilonena, naučila je kako da oblikuje velike forme i široke muzičke misli.

U klasi Trulsa Morka na Norveškoj muzičkoj akademiji pronašla je svoj lični umetnički izraz, dok je zahvaljujući Jensu Peteru Majncu na Muzičkoj akademiji u Berlinu razvila veštinu da otkriva lepotu sitnih detalja kroz mikroskopski precizan rad.

Rumukainen teži da njen instrument zvuči jednako nežno kao što joj je delovalo kada ga je prvi put čula sa šest godina u Institutu za muziku Istočnog Helsinkija. Takav tonski kolorit sposoban je da izrazi emocije i izazove ih u drugima možda čak snažnije nego reči – jer upravo je violončelo instrument čiji zvuk najviše podseća na ljudski glas.

Senja Rumukainen trenutno svira violončelo iz 1698. godine, italijanskog majstora Đovanija Granćinija, koje joj je ustupila fondacija OP Art.