Tri stilski bliska, kultna dela poznog romantizma sa glasom, tumači sopran Sara Traubel sa bogatim nijansama svog glasa, od delikatnog vajanja dugačkih muzičkih fraza do zadivljujućeg visokog registra.
Na prvom koncertu koji je u sezoni CRESCENDO 25-26 trebalo da predvodi šef-dirigent Beogradske filharmonije Gabrijel Felc, umesto maestra orkestrom diriguje Karlos Migel Prijeto.
Ciklus Sedam ranih pesama je Alban Berg (1885-1935) napisao između 1905. i 1908. godine tokom studija kompozicije kod Arnolda Šenberga, koje je započeo samo godinu dana ranije sa veoma skromnim znanjem sviranja klavira. Tri pesme ovog ciklusa su prva Bergova ostvarenja koja su ikada javno izvedena.
U svom izvornom obliku, pesme su bile napisane za glas i klavir, ali ih je Berg kasnije, 1928. godine, orkestrirao, dajući ciklusu puniji, bogatiji zvuk u skladu sa svojim zrelim stilom. Iste godine orkestriran ciklusa pesama je i premijerno izveden. Pesme predstavljaju prelaz između zrelog romantizma i ekspresionizma, i pokazuju Bergov kompozitorski razvoj. Iako je tada još uvek bio pod jakim uticajem Gustava Malera, Riharda Štrausa i ranog Šenberga, u njima se već mogu čuti obrisi ličnog stila koji će kasnije u potpunosti razviti u delima poput opere Vocek. Uz to, iako su nazvane rane pesme, u njima se uočava zrelost umetnika i izgrađen osećaj za dinamičke nijanse i dubinu izraza. Radeći na orkestarskoj verziji Berg ih nije značajno menjao u pogledu strukture, što pokazuje koliko je bio zadovoljan originalnim kompozicijama čime je želeo i da oda priznanje svom umetničkom razvoju i ranom stvaralaštvu.
Stihovi istaknutih pesnika Rilkea, Štorma, Lenaua i drugih, pažljivo su odabrani da bi kompozitoru omogućili bogat emocionalni izraz. Celostepena lestvica i nežne teksture Noći (stihovi Karla Hauptmana) podsećaju nas da se Šenbergov krug divio estetici francuskih impresionista. U Malerovom stilu napisana, Pesma trske koristi tonsko slikanje da bi prenela uznemirujuće emocije iz Lenauove pesme o povratku žene na mesto gde je čula da se ljubavnik udavio. Ovde kao i u pesmi Slavuj na stihove Teodora Štorma, uticaj Bergovih romantičnih preteča u žanru umetničke pesme je najočigledniji. Dramaturški vrhunac ciklusa predstavlja pesma Ovenčan snom na Rilkeove stihove, a njena harmonska nestabilnost predstavlja pogled u budućnost. U sobi, na stihove Johanesa Šlafa je najranija pesma (iz 1905. godine) koja odaje francuski ukus, zajedno sa intenzitetom detalja kojem se Berg divio kod Malera. Senzualnost koja je karakteristična za Bergovu muziku meša se sa tehnikama koje je naučio od Šenberga u Odi ljubavi (stihovi Ota Eriha Hartlebena). Kratka poslednja pesma Letnji dani je napisana na stihove pesnika koga je Berg poznavao od detinjstva, Paula Hoenberga, i završava ciklus u strastvenom tonu.
Četiri poslednje pesme, poslednje su završeno delo Riharda Štrausa (1864-1949), napisano kada je kompozitor imao 84 godine. Pored instrumentalne muzike i opera, koje su zauzimale centralni deo njegovog stvaralačkog opusa, kompozitor je napisao i oko 200 solo pesama. Četiri poslednje pesme ubrajaju se među najbolje od njih. Proleće, Septembar, Pred snom i Predvečerje napisane su na stihove Hermana Hesea i Jozefa fon Ajhendorfa. Naslov koji ih je objedinio posthumno je, 1950. godine, dao kompozitorov prijatelj Ernst Rot, glavni urednik izdavačke kuće Boosey & Hawkes. Štraus je umro u septembru 1949. godine, a godinu dana kasnije, delo je premijerno, u Rojal Albert Holu u Londonu, izvela Kirsten Flagštad, sa Filharmonija orkestrom, pod upravom Vilhelma Furtvenglera.
Ideju za nastanak pesme Predvečerje Štraus je dobio nakon čitanja pesme Jozefa fon Ajhendorfa, koja je za njega imala posebno značenje. Dok je radio na muzici, dobio je primerak kompletnih pesama Hermana Hesea, koje su na njega ostavile snažan utisak. Tako je muziku za Proleće, Septembar i Pred snom napisao na Heseove stihove, za sopran i orkestar, sa namerom da im naknadno priključi još dve pesme.
Sve pesme osim Proleća koja ima ljubavnu tematiku, bave se temom smrti i to je zajednički imenitelj koji ih povezuje. Odlikuje ih spokojna, smirena atmosfera, a na kraju Predvečerja Štraus citira sopstvenu simfonijsku poemu Smrt i preobraženje. Značajne uloge koje je kompozitor dodelio sopranu i horni, imaju uporište u kompozitorovom ličnom životu. Njegova supruga, Paulina de Ana bila je čuveni sopran, a njegov otac Franc Štraus, profesionalni hornista.
Redosled po kojem je Ernst Rot štampao pesme ne korespondira redosledu po kome su one napisane, a i na premijernom izvođenju redosled je bio drugačiji. Iako ono hronološki nije ispravno, u savremenim izvođenjima se uglavnom poštuje redosled dat u štampanom izdanju.
Bogata dirigentska karijera Gustava Malera (1860-1911) dozvoljavala mu je da se tokom letnjih odmora posveti komponovanju. Tokom leta 1899. i 1900. godine, posle nekoliko godina pauze, Maler se sa Četvrtom simfonijom vratio simfonijskom žanru.
Prvobitna kompozitorova zamisao bila je da simfonija bude sastavljena od šest stavova sa idejom prelaska zemaljskog u božansko. Umesto toga, rezultat je četvorostavačna simfonijska forma. Početni stav tradicionalne sonatne strukture je na mikroplanu sastavljen od više različitih mozaičnih odseka koji zajedno čine jedinstvenu strukturu. Specifičnost drugog stava, skerca, je drugačije štimovanje solo violine kojim se postiže tanji, spektralni zvuk, kojim je Maler želeo da dočara ples đavola. Treći stav je set varijacija na dve kontrastne teme sa karakterom svečanog marša, a ciklus zaokružuje finale u formi orkestrirane solo pesme Nebeski život, nastale 1892. kao zasebna kompozicija. Pošto se ideja o njenom smeštanju na kraj Treće simfonije kao njen završni stav nije činila dovoljno dobrom, savršeno se uklopila u koncept Četvrte simfonije. Maler je smatrao da samo dete može da razume i objasni ovu simfoniju. Zato ulogu soliste daje sopranu koji treba da zvuči dečije u opisivanju radosti kao lirska kulminacija dela.
Danas je teško zamisliti kako je ovako ljupko delo moglo biti smatrano beznačajnim i izazvati protest publike i kritike. Minhenska premijera 1901. godine doživela je fijasko i izviždana je uz komentare da je nejasna i bez ukusa. Verovatno su očekivanja bila previsoka, jer je prethodna, Treća simfonija dočekana sa oduševljenjem, a dodatni razlog je bilo i odsustvo programskih naslova stavova. Pored bečkih, na isti način delo su ocenili i američki kritičari u Njujorku 1904. godine.
Malerova Četvrta simfonija je simbioza karakteristika koje su krasile njegov celokupni stil – ljubav prema prirodi, groteskni humor, bogata orkestracija, kombinovanje instrumentalnog i vokalnog žanra, opus kao rezultat traženja smisla života. Četvrta simfonija je bila poslednja od devet Malerovih velikih simfonijskih ostvarenja koja je crpela inspiraciju iz ciklusa pesama narodne poezije Dečakov čudesni rog. Ophrvan radom u Bečkoj operi, kompozitor se okrenuo toploj lirskoj atmosferi sa jednostavnošću muzike nasuprot masivnim delima sa kojima će završiti svoj stvaralački put. Bogata invencija utkana je u elemente muzike prošlih epoha – polifonija baroka, formalni obrasci i prozračnost partitura klasicizma, motivski rad romantizma, pa čak i pogled unapred ka dometima koje je kasnije započela Druga bečka škola.
Danica Maksimović
