Сења Румукаинен зна како да њено виолончело запева изражајно попут људског гласа – Die Presse

Изванредна финска уметница и сарадница водећих светских ансамбала попут Симфонијског оркестра Би-Би-Сија, филхармонијској публици ће се представити са Рококо варијацијама Чајковског. По угледу на великог узора Моцарта, чувени руски композитор у Варијацијама опонаша рококо стил али уз обиље непогрешивих наклона романтизму; јединствена песма виолончела предводи оркестар у овом анахроном остварењу, чинећи га уједно и најближим што је Чајковски икада пришао писању концерта за овај инструмент.

Као контраст ведрим Варијацијама, у другом делу програма представљамо ретко извођену Азраел симфонију Јозефа Сука. Трагичан тон овог великог остварења, печат је периода у коме је оно настало, а који је за чешког композитора обележен породичним губицима – прво свекра (Дворжака), а затим и супруге. Обузет мрачним мислима, Сук се окренуо ка компоновању симфоније коју је именовао по анђелу смрти из Старог завета. Опсежно дело у посебно трагичном тоналитету це-мола, писано је за штраусовски широк оркестар. Упркос тежини тематике, међу искреним изразима бола и губитка кроз финални Maestoso пробијају се и зраци сунца – порука наде да боље сутра ипак постоји.

Петар Иљич Чајковски (1840-1893) је своје једино концертантно дело намењено виолончелу, Варијације на рококо тему оп. 33, написао 1877. године. Музички језик је био инспирисан композиторовим великим узором, В. А. Моцартом, и представља својеврстан омаж класицизму који је Чајковски веома ценио. Тематски материјал је потекао из руске народне традиције, и доноси седам варијација теме – оригиналне мелодије Чајковског, написане у стилу класицизма и са директним асоцијацијама на Моцартову музику. У раду на делу, помоћ композитору пружио је Вилхелм Фиценхаген, немачки виолончелиста и професор Московског конзерваторијума. Поред интервенција у солистичкој деоници, он је утицао и на смањење броја варијација са 8 на 7 које се изводе у наставку без пауза, осим кратког предаха пред последњу варијацију. 

Варијациони принцип оживео је тему променама темпа, ритма, карактера и тоналитета, и делу удахнуо шарм и грациозност. Варијације су повезане кратким риторнелом – пасажем, који доносе углавном дувачки инструменти. Карактер балетске музике, којом се композитор већ бавио у балету Лабудово језеро присутан је у трећој и шестој варијацији, док драматуршки врхунац дело достиже у последњој, највиртуознијој варијацији, која има улогу Коде. 

Чешки композитор Јозеф Сук (1874-1935) био је истакнути чешки виолиниста, композитор и педагог. Одрастао је у познатој породици музичара, уз часове виолине, клавира и оргуља, а наставио студије виолине и композиције, као један од најбољих студената Антоњина Дворжака са којим се и приватно зближио, а затим и оженио његову кћерку Отилију. Професионалну извођачку каријеру је започео као оснивач и виолиниста Чешког квартета, изузетне међународне репутације, са којим је извео преко 4000 концерата. Композиторска активност развијала се под менторством Дворжака и обухвата камерна и оркестарска дела, и данас се сматра једним од водећих композитора чешког модернизма. Као педагог истакао се у Мајсторској школи коју су похађале многобројне генерације композитора, међу којима су били и многи српски ствараоци – Љубица Марић, Војислав Вучковић, Предраг Милошевић, Драгутин Чолић, Миховил Логар, Станојло Рајичић, Миливоје Црвчанин и др.

Приватну срећу Сука нарушила су два догађаја, прво смрт Дворжака 1904, а затим и младе супруге 1905. године, који су постали инспирација за настанак Симфоније бр. 2. Композитор је уз дело записао и поднаслов Азраел, реферишући се на анђела смрти који се помиње у различитим културама. Започето неколико месеци након Дворжакове смрти, ово дубоко лично и потресно остварење је требало да представи његов живот и достигнућа, а затим је, према речима композитора, страшни анђео смрти замахнуо својом кóсом по други пут. Таква несрећа или уништи човека или на површину изнесе све силе које у њему спавају. Музика ме је спасила и након годину дана започео сам други део симфоније, почевши од адађа, нежног портрета Отилке. 

Утицај Дворжаковог стила који је био очигледан у Суковим претходним делима, доживљава преокрет. Симфонија Азраел пример је сопственог музичког језика, усмереног ка савременијим полифоним техникама и хармонским решењима. Као омаж професору композитор користи цитате његових дела, угледа се на оркестрационо мајсторство Рихарда Штрауса, а избор це-мола се повезује са Бетовеновом посебном склоношћу ка овом тоналитету. Изузетно захтевно написане деонице, нарочито гудачких инструмената, са којима је композитор желео да покаже своје мајсторство владања виолином, умногоме су биле разлог да ово дело не постане стандардни део оркестарског репертоара. 

Пет ставова симфоније представљају фазе суочавања композитора са тешким животним губицима. Први став нас уводи у мрачну атмосферу густом оркестарском фактуром, хармонском сложеношћу и изразитим драматским луковима. Други став доноси рефлексивни карактер уз елегичне моменте и лирику обавијену тугом, која се може тумачити као сећање на Дворжака, уз суптилне aсоцијације на његов стил. Централни став Vivace је усталасана, готово гротескна слика побуне против судбине, коју критичари описују као својеврстан danse macabre са скерцозним оквирним одсецима унутар којих је позициониран лирски трио. Наредни, четврти став садржи директну посвету супрузи и представља емотивно средиште симфонијског циклуса. Овај музички портрет Отилије реквијемског карактера са истакнутим солима виолине и виолончела, исказује мирење са судбином кроз нежан и дубоко личан музички израз са повременим подсећањима на мотиве из Дворжакове опере Русалка и Реквијема. Финале представља пут од драмске кулминације до узвишености и духовног мира. Почетни молски тоналитет прелази у дурски, светлији звучни простор као унутрашње помирење и прихватање судбине. 

Даница Максимовић