Гаспар (ср.), Gaspard (фр.), Kaspar (пер.), Gizbar (хеб.) — чувар блага, ризничар.
Тајанствене ноћне раскоши које Гаспар тако љубоморно чува, разоткрива нам Ана Цибулева. У ретком искораку од стандардног филхармонијског програма, руска уметница отвара концерт солистичком интерпретацијом овог, једног од најизазовнијих остварења у стандардном пијанистичком репертоару. Константова верзија за симфонијски оркестар Гаспара преводи с друге стране огледала, у раскошном аранжману који оригиналну партитуру попут калеидоскопа разлаже у безброј нових и блиставих нијанси.
Такође у извођењу Цибулеве, на програму је и прави раритет – Равелов славни Концерт писан по поруџбини пијанисте Пола Витгенштајна који је у Првом светском рату изгубио десну руку. Кулминациони crescendo на репертоару богатом драгуљима, доноси Медејин плес освете Семјуела Барбера.
Клавирска музика Мориса Равела (1875-1937) заузима истакнуто место у његовом целокупном опусу. Иако је написао мање од тридесет дела намењених овом инструменту, она пружају увид у широк дијапазон Равеловог стваралачког израза – од једноставности циклуса Моја мајка гуска до трансценденталне виртуозности Гаспара ноћи.
Гаспар ноћи једна је од најзначајнијих Равелових композиција за клавир, настала 1908. године, инспирисана поемом Алојзијуса Бертрана, Гаспар ноћи – фантазије у стилу Рембранта и Калоа из 1842. године. Ова троставачна клавирска свита позната је по својој екстремној техничкој захтевности, и сматра се највећим технички изазовом стандардног репертоара у пијанистичкој литератури. Први став, Ондина, блистави је импресионистички приказ водене нимфе која заводи путника. Вешала су суморна сцена обешеног човека, уз хипнотишући звук звона, док је Скарбо, технички најзахтевнији став, портрет злог гоблина који мења облике.
Из стилског аспекта, Гаспар ноћи је ремек-дело музичког импресионизма, ослоњен на живописне звучне боје и мрачну романтичну имагинацију. Речи песника, композитор је претворио у музику која истражује мрачне фантазије о смрти, халуцинације и имагинацију натприродног.
Дело је 1988. године оркестрирао француски композитор румунског порекла Маријуш Констант (1925-2004), иначе познат као аутор музике за шпицу чувене америчке серије Зона сумрака. Оркестарска верзија Гаспара ноћи, која се такође налази на програму вечерашњег концерта, последњих деценија проналази своје место на репертоару. Најпознатији снимак оркестарске верзије, у извођењу Париског оркестра под управом Кристофа Ешенбаха за издавачку кућу Ондина, датира из 2004. године.
Два клавирска концерта на којима је Равел истовремено радио представљају искорак из класичне литературе – Концерт у Ге-дуру, у стилу Моцартових дела истог жанра са упливом елемената џеза, а други интересантнији по чињеници да је написан само за леву руку. Концерт у Де-дуру (за леву руку) је наручио аустријски пијаниста Паул Витгенштајн, који је изгубио десну руку у Првом светском рату. Овај задатак је заинтересовао Равела из техничко-извођачких разлога, желећи да напише дело чији се звучни резултат неће разликовати од дела написаног за две руке. Витгенштајн је премијерно извео концерт 1932. године са великим успехом, само девет дана пре премијере Равеловог Концерта у Ге-дуру који је извела Маргарет Лонг са композитором за пултом. Иако је концерт написан у једном ставу, у музиколошкој литератури се дебатује формална концепција концерта: да ли дело чине два или три повезана одсека? У делу се смењују скерцозни и маршевски одсеци, они у којима доминира солиста са оркестарским деловима, као и различита темпа и ритмови, лирика и упечатљиви елементи џеза. Концерт за леву руку данас је један од најпопуларнијих клавирских концерата на репертоару.
Захваљујући Адађу за гудаче Самјуел Барбер (1910-1981) стекао је епитет најпознатијег и најизвођенијег америчког композитора. Добитник је две Пулицерове награде, био је први амерички композитор који је позван на Бијенални конгрес руских композитора и први амерички аутор чије је дело изведено на Салцбуршком фестивалу. Барбер је аутор великог броја вокалних и камерних дела, две симфоније, концерата за виолину и виолончело, опера Ванеса и Антоније и Клеопатра, као и два балета, Медеја и Успомене.
Балет Медеја настао је као поруџбина Дитсон фонда Универзитета Колумбије, за балерину Марту Грејем, према миту о чаробници Медеји и Јасону. Премијерно га је извела њена трупа на сцени Макмилан театра у мају 1946. године под називом Пећина срца, док је композитор наслов задржао за оркестарску свиту коју је посветио познатој балерини. Ни Барбер нити Грејемова се, током процеса компоновања, односно стварања кореографије, нису држали приче о Медеји и Јасону, као и жртвовању сопствене деце као чин освете мужу, већ су осветљавали психолошка стања љубоморе и освете који су свевремени.
Првобитно конципирана као седмоставачна свита, пет година након премијерног извођења Њујоршке филхармоније 1956. године, композиција је преправљена у једноставачни комад Медејин плес освете. Кретање Медејиних емоција од нежних осећања према деци, преко сумње и бола због мужевљеве издаје, до одлуке о освети, приказано је кроз партитуру несумњивог интензитета, емотивне и музичке снаге.
мр Асја Радоњић
