Три америчка композитора – Бернштајн, Вилијамс и Корнголд – доказали су се у филмском жанру, подједнако као у класици. Бернштајнова партитура за филм На доковима Њујорка са Марлоном Брандом у главној улози, на нашем програму зато стоји уз Концерт за виолончело и оркестар више познатог Оскаровца Џона Вилијамса, и Симфонију ин Фис мање познатог Оскаровца, Ериха Волфганга Корнголда. Солиста је колумбијски виолончелиста Сантјаго Кањон Валенсија, а диригује Лио Куокман.
Музика коју је Леонард Бернштајн (1918-1990) написао за филм На доковима Њујорка премијерно је представљена на његовој премијери, 28. јула 1954. године у Њујорку. Филм је добио изузетне критике, а награђен је са чак осам Оскара у најзначајнијим категоријама (међу њима и Марлон Брандо за главну мушку улогу, најбољи филм, режију и најбољу споредну улогу). И Бернштајнова музика је достигла велику популарност, па је композитор годину дана касније приредио симфонијску свиту. Она је први пут изведена 11. августа 1955. године на Музичком фестивалу Тенглвуд, када је Бостонским симфонијским оркестром дириговао аутор. Данас је присутна на реперотару светских, нарочито америчких оркестара, а Београдска филхармоника је изводи први пут.
Џон Вилијамс (1932) један је од најистакнутијих композитора филмске музике у њеној историји. Аутор је преко стотину филмских партитура, од којих је пет награђено Оскаром, осамнаест Гремијем, три Златним глобусом, два Емијем, уз бројна златна и платинум издања. У његовом класичном стваралачком опусу, међу бројним концертантним делима, издваја се Концерт за виолончело и оркестар (1994) које композитора представља у нешто другачијем светлу. Не постоји музички жанр који Џон не познаје или није изучио, рекао је Јо-Јо-Ма, виолончелиста за кога је Џон Вилијамс написао свој једини концерт намењен овом инструменту. Виолончело има улогу хероја, али то није јунак који евоцира холивудску фигуру, већ је она донкихотовска. Вилијамс о Дон Кихоту размишља као о најхуманијем литерарном хероју. Сваки став концерта, од прве до последње ноте, пружа другачији аспект људске фигуре, пратећи њен карактерни развој кроз особине уметника коме је наменио дело.
Концерт за виолончело и оркестар има неколико верзија. Прва је премијерно изведена 1994. године у Тенглвуду, када је Јо-Јо-Ма пратио Бостонски симфонијски оркестар, док последња, пета, датира из 2016. године, када ју је исти солиста извео са Филаделфија оркестром под управом Стефана Денева. Дело је данас део стандардног концертног репертоара, и често се налази на концертним подијумима широм света.
Ерих Волфганг Корнголд (1897-1957) је у свет музике ушао веома рано. Некадашње чудо од детета, син угледног бечког критичара, компоновао је већ са 10 година, а три више је имао када су се изводиле његове опере и пантомиме у Бечу и Минхену. Године 1934. је емигрирао у Америку и постао познат као композитор музике за филмове. Авантуре Робина Худа, Морски соко, Краљевић и просјак, Обмана, само су неки од популарних наслова у чијим одјавним шпицама уз велика глумачка имена читамо и Корнголдово. У Америци није желео да пише било шта друго осим филмске музике, све док Хитлер (или како га је звао “монструм из Европе”) не нестане са овог света. Када се то десило, прво дело које је написао 1945. године био је Концерт за виолину и оркестар, којим је истовремено желео да одговори на критике да је као успешни холивудски композитор продао себе и свој уметнички интегритет.
Симфонија ин Фис, написана у периоду од 1947. до 1952. године, представља синтезу најбољих остварења из Корнголдовог америчког периода, уз дозу бечке носталгије. Иако стилски асоцира на композиције Малера и Брукнера, каткад и Рихарда Штрауса, дело доноси потпуно нове поступке, и у сваком смислу је потпуно оригинално. Бриљантно финале пред оркестар доноси највише техничке и уметничке захтеве, убацујући све инструменте у деликатне и виртуозне комбинације.
Премијера Симфоније ин Фис одржана је 17. октобра 1954. године у Бечу, а Бечким симфоничарима је дириговао Харолд Бирнс. Данас, она недвосмислено представља ремек дело, и једно од неоткривених блага музичког стваралаштва 20. века.
мр Aсја Радоњић
