Класичним трилингом Бетовена, Листа и Берлиоза, вадимо све кечеве из рукава. Супротно свим очекивањима од пијанистичког супер-виртуоза Франца Листа, требало му је пуних 26 година да искомпонује свој први Концерт за клавир и оркестар. Прве скице за ово дело започео је као деветнаестогодишњак, док је премијеру извео са 45 година, као зрео уметник на врхунцу славе. Ово спектакуларно остварење тумачи Максим Ландо, лауреат Међународног такмичења пијаниста у Кливленду – према речима међународне критике један од најбриљантнијих и најмаштовитијих пијаниста своје генерације.
Премијером Листовог концерта 1855. године дириговао је нико други до Хектор Берлиоз чији Римски карневал отвара вече, док у финалу програма представљамо један од најзначајнијих великих прасака у историји музике – Бетовенову Ероику.
Уместо раније најваљеног диригента Кристофа Алтштета, концерт предводи Феликс Милденбергер, чест и радо виђен гост Београдске филхармоније.
Пошто је опера Бенвенуто Челини наишла на веома лош пријем прилико премијере одржане у Паризу 1838. године, њен аутор Хектор Берлиоз (1803-1869) је за потребе лондонске поставке 1843. године написао још једну увертиру, Римски карневал, која је требало да се изводи пред други чин. Главна тема је преузета из Салтарела који заокружује први чин опере. Берлиоз користи и друге мотиве из овог остварења, међу којима су и чувена тема Бенвенутове арије коју доноси енглески рог. Како Салтарело као централна тема увертире дочарава сцену карневала, Берлиоз је увертири дао наслов Римски карневал, нумерисао је као оп. 9 и наменио самосталном концертном извођењу. Увертира је као таква први пут изведена у париској сали Херц 3. фебруара 1844. године, и данас је део стандардног концертног репертоара.
Своје прво концертантно остварење намењено клавиру Франц Лист (1811-1886) је писао током 26 година. Скице главних тема потичу из 1830. године, док финална верзија Првог клавирског концерта датира из 1849. године. Композитор је правио даље измене и неколико година касније, а потом и 1856. године, непосредно пред прву публикацију остварења. Дело је премијерно изведено у Вајмару 1855. године под диригентском палицом Хектора Берлиоза, а Лист је наступио као солиста. Бела Барток је концерт оценио као прву савршену реализацију цикличне сонатне форме, са класичним темама које су третиране по варијационом принципу.
Концерт за клавир и оркестар бр. 1 у Ес-дуру састоји се из четири става. Оркестарска деоница доноси упечатљив мотив главне теме, након чега се укључује клавир са октавним пасажом у распону од четири октаве. Литература бележи и музиколошка тумачења која наводе да се главна тема може превести у речи које нa немачком језику значе: Нико од вас ово не разуме, ха, ха! чиме је Лист желео да обесхрабри потенцијално негативне коментаре критичара. Након нових тема у изнетих у лаганом ставу, у трећем ставу аутор рекапитулира теме из претходна два. Финале доноси комплетан тематски материјал, са крајем у бравурозном стилу по коме је Листов специфичан стил постао препознатљив.
Трећа симфонија представљала је почетак нове етапе у симфонијском стваралаштву Лудвига ван Бетовена (1770-1827), али и дело које је обележило почетак музичког романтизма. Дивећи се идеалима француске револуције, Бетовен је ову симфонију првобитно посветио Наполеону. Када се Бонапарта прогласио за цара 1804. године, Бетовен је разочаран уништио посвету, а касније написао нов поднаслов Херојска симфонија, посвећена успомени на великог човека. Критичари су је означили као најзначајнију симфонију икада написану, прву праву револуционарну музику, Колумбов брод, први који је стигао на непознати континент. Дело представља прекретницу и у развоју симфонијске форме уопште: у целини је скоро двоструко дуже од симфонија Хајдна и Моцарта, а новине се огледају на хармонском, мотивском и метричком плану и емоционалној садржини. Звучни ефекат је толико јак у односу на дела истог жанра његових претходника, при чему Бетовен није учинио никакву измену у оркестрацији осим додате треће хорне у оркестру.
Новитети се чују већ на почетку првог става у неочекиваним акордима који уводе у прву тему, док су развојни део и Coda добили на значају дужином и епским развојем. Уместо уобичајеног лаганог става без дубљег садржаја у форми сонате или варијација, Бетовен је компоновао посмртни марш (први пут у симфонијској литератури) као драмску кулминацију симфоније у форми ронда са фугатом на крају. Многи следбеници Бетовена – Берлиоз, Менделсон и Малер – писали су посмртне маршеве као ставове својих симфонија, који су у већој или мањој мери показивали утицај овог његовог става. Карактер предаха преузима трећи став, Scherzo, који показује неодређености између двоструког и троструког метра. Финале je пример тенденције померања драматуршке кулминације од првог става ка завршном. По форми је необичан сет варијација употпуњених фугато одсецима на тему коју је Бетовен већ користио у својим ранијим делима. Завршни одсек доноси апотеозу и тријумфалну победу над трагичним.
Даница Максимовић
