Једно од првих зрелих остварења Леоша Јаначека је карактерна концертна свита Лашке игре, инспирисана народним мелодијама које је композитор забележио у чешкој области Моравска. На дело се природно стилски надовезује Дворжаков Концерт за виолину и оркестар, писан у духу чешке народне музике. Са оркестром први пут наступа Јан Мрачек, реномирани солиста и концертмајстор Чешке филхармоније, кога светска критика упоређује са славним именима као што су Ицак Перлман и Џошуа Бел.

Брамсов оп. 25 живот је започео као гудачки квартет, да би убрзо затим попримио облик сонате за два клавира. Ремек-дело камерне музике, постао је тек онда када је Брамс спојио ове две концепције – и гудачком трију додао клавир. Више од пола века касније, Арнолд Шенберг подвргао је Брамсову партитуру још једном преображењу у атрактивном аранжману за симфонијски оркестар. Страствени Rondo alla zingarese, као последњи став овог симфонијског рингишпила уједно нам доноси и финални снажни цресцендо ове концертне сезоне.

Чешки композитор Леош Јаначек (1854–1928) почео је да се бави стваралачким радом у средњим годинама. Због тога је његово дело све до 1916. године било препознато претежно у локалним оквирима, у околини Брна у којем је основао музичку школу. У релативно кратком року остварио се као композитор у различитим жанровима, и иза себе оставио значајна дела у области оперске и симфонијске музике.

Пратећи владајуће интересовање композитора друге половине 19. века за национални музички идиом, Јаначек је сакупљао музику из чешке провинције Моравске. Тако је настало и једно од првих композиторових зрелих дела, свита Лашке игре, које је почео да компонује 1888. године. Након првог извођења годину дана касније, композицију је ревидирао 1925. године, а свита је штампана 1928. године, непосредно пред композиторову смрт.

Приликом бележења народних мелодија, Јаначек је водио рачуна о говорној интонацији у музици и природним мелодијским формама, што је резултирало честим променама тоналитета које карактеришу композицију.  

Свита Лашке игре састоји се из шест игара различитог карактера, инспирисаних фолклорним темама, од којих је за ову прилику изабрано три.  

Концерт за виолину и оркестар у а-молу оп. 53 Антоњина Дворжака (1841-1904) настао је 1879. године. Инспирацију за писање овог дела композитор је добио након што је годину дана раније упознао Јозефа Јоакима и концерт је написао у намери да га посвети овом великом виолинисти. Ипак, поред узајамног договора о поруџбини, када је 1879. године Дворжак завршио писање дела, Јоаким је постао веома скептичан. Имао је бројне примедбе на његову структуру и музички језик и, иако их никада није отворено изнео, концерт никада није јавно извео. Дело је премијерно изведено тек 1883. године у Прагу, а солиста Франтишек Онджичек га је први пут представио и публици у Бечу и Лондону.

Концерт за виолину и оркестар у а-молу почиње фразом која асоцира на фанфаре и износи је читав оркестар, а на њу се надовезује рапсодична фигура солисте. У даљем току става, уместо уобичајеног понављања главних тема, Дворжак се одлучио за пасаж налик каденци који се директно улива у лагани, лирски став. У средњем делу овог става, солиста добија прилику да покаже своје техничке могућности. Финале се базира на чешким плесовима фуријант и думка, и по стилу је блиско чувеним Дворжаковим Словенским играма. Главна мелодија се понавља неколико пута, при чему је увек другачије оркестрирана, док је свака нова појава одвојена контрастним епизодама.

Арнолд Шенберг (1874-1951) је започео свој композиторски живот у окриљу позног романтизма, али је веома брзо прекинуо везе са тоналношћу и заоштрио музички језик, да би се пред крај живота вратио својим почецима. Иако се својим композиторским принципом дванаестонске музике сматра продужетком линије Вагнера и Листа, Шенберг је, зачуђујуће, лично био задивљен Брамсовим стваралаштвом које се тумачи као веома конзервативно. Управо су та два супротна стилска правца формирала Шенбергов јединствен стил. Студиозни рад на проучавању опуса других аутора допринео је да продре у суштину њихове музике, а корак даље у том правцу била је аранжирање туђих дела. Тако је између маја и септембра 1937. године Шенберг приступио раду на оркестарском аранжману Клавирског квартета у ге-молу Јоханеса Брамса. Овај аранжман први је промовисао и извео Ото Клемперер, који је баш као и Шенберг побегао из нацистичке Немачке и дошао у САД тридесетих година прошлог века. У писму једном музичком критичару, Шенберг је истакао три разлога због којих се латио рада на овом делу: Допада ми се ово дело. Оно се ретко изводи. Увек се лоше изводи.  

Шенбергов циљ био је да докаже да је Брамс – академиста и класичар, заправо био иноватор напредних идеја, заслужан за његов стил, подједнако као и Вагнер, Бетовен и Моцарт. Верност према уметности свог узора исказана је у чињеници да ни једна нота Брамсове музике није промењена. Међутим, сву своју слободу, Шенберг је показао у домену оркестрације коју је прилагодио стилу Брамсових симфонијских дела, чиме је показао додатни ступањ поштовања према изворном материјалу и композиторском раду. Идући од првог ка последњем ставу, постепено расте степен Шенбергове инвенције, која кулминира у последњем, четвртом ставу, Ронду у циганском стилу. 

мр Асја Радоњић