Опште је позната чињеница да се естонски композитор Арво Перт дивио музици Бенџамина Бритна, па не чуди композиторова посвета великом узору. Дело је написано 1977. године као елегија која жали Бритнову смрт, и први је пример Пертове иновативне тинтинабули технике компоновања, засноване на његовој перцепцији и стваралачкој реинтерпретацији грегоријанског појања. Стивен Озборн, премијерно за нашу публику изводи бравурозни Бритнов Клавирски концерт из 1945. године. Овај атрактивни програм заокружује један од фаворита публике широм света, Дворжакова Симфонија бр. 8.
Стивен Озборн наступа уместо раније најављене пијанисткиње Јорум Сон.
Иако је естонски композитор Арво Перт (1935) најпознатији по својој сакралној музици, Cantus in memoriam Benjamin Britten je световна композиција настала 1977. године поводом смрти британског колеге којем се дивио због једноставности и чистоће његовог стила. Инструментирано за гудачки оркестар и звоно са само једним тоном, ла, ово остварење је прототип Пертовог особеног тинтинабули стила – његових мистичних доживљаја раних хришћанских напева у чијем центру је оживљавање старих полифоних техника. Једноставна мелодијска идеја која се ослања на силазну молску лествицу у форми специфичног канона представља основу овог, иначе, најпопуларнијег Пертовог дела. Избор молске лествице такође упућује на омаж средњовековној традицији – у тадашњој пракси уместо дура и мола, у употреби су били модуси, од којих је један био и еолски, идентичан са данашњом молском лествицом. Партитуру започињу и завршавају исписани тактови паузе. Три ударца звона објављују смрт Бенџамина Бритна. Док поједини инструменти доносе лествични низ, други се фокусирају на тонове из трозвука, а разноврсне појаве теме завршавају се акордом са пикардијском – дурском терцом, као још један пример старе традиције.
Концерт за клавир и оркестар Бенџамина Бритна (1913-1976) прво је и једино композиторово дело у овом жанру. Настало је 1938, а потом ревидирано 1945. године, што је укључило замену трећег става. Бритн је свирао солистичку деоницу на премијери прве верзије на Променадном концерту Би-Би-Си-ја 1938. године. Дело које је посветио композитору Леноксу Берклију описао је као једноставно и у директној форми. Ревидирана верзија је изведена фестивалу у Челтнаму 1946. године, а потом и у Ројал Алберт Холу у Лондону са Лондонским симфонијским оркестром. У договору са Бритном, Вилијам Волтон je 1969. године искористио тему из ревидиране верзије дела за компоновање Импровизација на Импромпту Бенџамина Бритна.
Најпознатији снимак овог данас ретко извођеног клавирског концерта датира из 1970. године, када је са Енглеским камерним оркестром под управом аутора солистичку деоницу извео Свјатослав Рихтер.
Београдска филхармонија ово дело изводи први пут.
Велики пријатељ и млађи колега Јоханеса Брамса, Антоњин Дворжак (1841-1904) велики део своје каријере је провео у САД-у где су настала његова најзначајнија дела – Симфонија Из новог света, Квартет оп. 96 (Амерички) и Други концерт за виолончело и оркестар. Деценију раније, током 1880-их, Дворжакова каријера која се развијала само у домовини ишла је узлазним током. Тада је сматран водећим чешким композитором своје генерације, а почињао је и интернационалну каријеру. После немирне брамсовске Седме симфоније у де-молу, 1889. године, Дворжак је започео рад на Симфонији бр. 8, оп. 88 у Ге-дуру, (првобитно сматраној Четвртом, јер је штампана четврта по реду), која је представљала врхунац његовог чешког периода стваралаштва – последње дело пре одласка у Њујорк. Она је по атмосфери у радосном маниру Брамсове Друге симфоније, насупрот неким другим његовим другим симфонијама, попут Седме и Девете. Осму симфонију је премијерно дириговао композитор у прашком Рудолфинуму 1890, док је неколико месеци касније уследила и његова лондонска премијера. Оба наступа су донела неподељена мишљења публике и критике о изванредном успеху. Распоред ставова у сонатном циклусу ове симфоније упућује на Четврту симфонију Јоханеса Брамса, док поједини композиторски поступци досежу и даље у прошлост. Први став у строгом сонатном облику са пасторалном првом темом и коралним прелазом из једне у другу тему је у снажној Бетовеновој традицији, баш као и посмртни марш на месту другог става, скерцо са тријом на месту трећег става у ритму валцера и фанфаре труба које започињу финале. Оно се, после унутрашњих молских ставова (са завршницама у дуру) враћа у дурски тоналитет користећи варијациону технику са тематским материјалима првог (пасторална тема) и другог става. Дужина сваке варијације зависи од природе развојног материјала; чак се и фанфарни сигнал варијационо обрађује, а на крају варијациони третман почетне теме првог става заокружује форму симфоније.
мр Асја Радоњић
