Рујне, беле, златне зоре – опсесија песника од памтивека до данас. Иста тема инспирисала је и бројне композиторе, а овај програм представља неке од најлепших музичких посвета рађању сунца.
Сибелијусова Ноћна вожња води кроз мрачну северну ноћ све до јутра, а Бритнова Четири интерлудијума из опере Питер Грајмс сликају морске сцене од мирне јутарње пучине до олује.
Штраусова Алпска симфонија, одражава величанственост ових ремек-дела природе. За извођење ове монументалне композиције, оркестар броји више од 100 музичара, уз необичне инструменте попут машине за ветар, хекелфона и глокеншпила.
Несумњиво највећи фински композитор, Јан Сибелијус (1865-1957) кроз читав XX век био је предмет контроверзи и сукобљених мишљења музичких професионалаца. Малер је, на пример, његову музику описао као обични кич, зачињен извесним нордијским оркестарским финесама, као са прстохватом националног соса. И поред бројних критика, Сибелијусов успех код публике никада није био доведен у питање. Композитори који су стварали у XX и XXI веку попут Мортона Фелдмана или Магнуса Линдберга су, пак, имали веома високо мишљење о његовој музици. Визионарски аспекти Сибелијусове музике, нарочито изузетно јединство музичких елемената и изврсно руковање великим формама, помогли су му да осигура један од најређих квалитета додељених популарних композитора – уважавање стручне јавности.
У Сибелијусова најпознатија дела убрајају се седам симфонија, Концерт за виолину и оркестар, и неколико тонских поема, са Финландијом као најпопуларнијом. Једно од не тако често извођених али стилски уједначених, изражајних и дубоко потресних дела, свакако је Ноћна вожња и свитање.
Дело је настало 1908. године, а као инспирација су композитору послужила два извора: посета римском Колосеуму и доживљај спектакуларног изласка сунца током вожње санкама од Хелсинкија до Керва. Премијера је доживела лоше критике и готово читав наредни век проводи у групи његових најмање цењених дела. Последњих година се све чешће налази на репертоару диригената који увиђају узбудљив карактер и психолошко богатство композиције.
Четири морска интерлудијума одломак су из опере Питер Грајмс, дела које је његовог аутора Бенџамина Бритна (1913-1976) на међународном нивоу позиционирало као водећег британског композитора своје генерације, и директно утицало на препород енглеске опере. Опера Питер Грајмс је премијерно изведена 1945. године у Лондону, а данас се сматра делом стандардног интернационалног репертоара. Четири морска интерлудијума штампана су посебно и често се изводе концертно, у виду четвороставачне оркестарске свите с насловима: Зора, Недељно јутро, Месечина и Олуја.
Симфонијске поеме Рихарда Штрауса (1864-1949), настале током последње две деценије XIX века, донеле су златни период развоја овог жанра. Дон Жуан, Веселе догодовштине Тила Ојленшпигела, Тако је говорио Заратустра, Дон Кихот и Живот јунака пронашле су своје стално место на концертном репертоару. У годинама које су следиле, Штраус се окренуо жанру опере. Као предах, 1915. године, написао је последњу у низу која по извођачком апарату, али и концепту, превазилази све друге до тада написане симфонијске поеме. Ово монументално дело (оригинално замишљено за преко 120 музичара) у једном ставу састављено је од 22 нанизана одсека. Кроз музику, инспирисану дивном природом, можемо пратити планинарење по Алпима, које обухвата временски период од изласка сунца, до поновног доласка ноћи. Сличну авантуру Штраус је као дечак доживео када се, због олује, група планинара у којој се налазио, изгубила у силаску са планине. Из првих скица које датирају из 1899. године, израсло је дело широких размера које прати наративни садржај. Иза њега се крије гигантска листовска симфонијска форма са елементима увода, почетног алегра, скерца, лаганог става, финала и епилога. Као основни композициони принцип доминира тонско сликање.
Из мистериозног почетка звукова тамне ноћи рађа се планинска тема, која ће се често сретати у даљем музичком току. Долазак дана који преовладава над ноћи је обележен светлим тоналитетом и узлазним мотивом, којим се у формалном смислу завршава увод. Успон на планину доноси два нова мотива, маршевски и фанфарни, описујући опасности на таквом путовању, у чијој се даљини чују звуци ловачког весеља. Улазак планинара у шуму обојен је тамнијим инструменталним бојама, при чему се тек повремено чује зов птица. Лутање крај потока доноси почетак новог формалног одсека – развојног дела – где доминирају каскадне фигуре, док је Водопад пример бриљантне инструментације. Кроз пасторалне призоре ливада и пашњака чују се звуци крављих звона, јодловања, па и блејања оваца, стварајући јаку музичку и визуелну слику планинских призора. Пут ка врху постепено постаје све опаснији, па је и музички језик заоштренији. Мотив врха је реминисценција на Штраусов почетни мотив из Тако је говорио Заратустра, у пасажу који постаје централни одсек дела, са панорамским призором пред очима аудиторијума. То је истовремено и драматуршка кулминација, која се у Елегији продужава у лирску кулминацију, затишје пред долазећу олују, када се оркестар приказује у максималном саставу. Звуцима муња, громова и јаке кише придодати су и различити звучни ефекти које је композитор предвидео за извођење. После кише, на крају дана, полако се помаља сунце. Са овим, завршним делом симфонијске поеме, постепено утихњују звуци чисте природе, која се припрема за крај бурно проведеног дана и поново улази у ноћ.
На првом компакт диску класичне музике на свету који је Дојче Грамофон издао у комерцијалне сврхе, 1983. године, налази се управо снимак Алпске симфоније, који је снимила Берлинска филхармонија предвођена Хербертом фон Карајаном.
Београдска филхармонија је први пут извела Алпску симфонију 1984. под управом Ханса Графа, а након тога 2013. године, када је за диригентским пултом стајао тадашњи шеф-диригент Мухај Танг. Потом је на отварању сезоне 2017/18, Габријел Фелц извео на свом првом концерту на позицији шефа-диригента нашег оркестра.
Даница Максимовић
