„Кад је Цукерман на сцени, публика не дише…“
Једна од највећих живих легенди класичне музике светског гласа, Пинкас Цукерман са каријером дугом преко четири деценије изазива дивљење и публике и критике, подједнако као виолиниста, виолиста, диригент, педагог и камерни музичар.
У дуго очекиваном заједничком наступу са Београдском филхармонијом Цукерман наступа у двострукој улози уметничког вође и солисте. Концерт отвара Елгарова Серенада за гудачки оркестар, следи Моцартов Концерт за виолину бр. 5, а вече закључујемо уз чувену Дворжакову Симфонију бр. 8 у Ге-дуру.
Карте по цени од 2500, 3000, 3500 и 4000 динара су у продаји на благајни и веб-сајту mtsdvorana.rs.
Британски композитор Едвард Елгар (1857-1934) је и сам био свирач – виолиниста завидних способности, па и не изненађује што су дела намењена овом инструменту нека од композиторових најуспелијих и најличнијих остварења. Две композиције за гудачки оркестар такође се убрајају међу репертоарске фаворите, a на вечерашњем концерту је Серенада оп. 20, једно од првих дела које је афирмисало Елгара као извођеног аутора.
Дело је стилски карактеристично за композиторов уметнички израз – уводни став са ознаком пријатно, доноси кореспондентну атмосферу, која се постиже вештим и деликатним фразирањем. Средишњи став представља сажети емотивни исказ пред подсећање на почетну фразу, док завршни доноси повратак на карактер првог, уз дискретне асоцијације на његову ритмичку структуру.
Серенада је премијерно изведена 1896. године у Антверпену, а Елгар је много година касније издвојио као своје омиљено остварење, укључивши га у неке од последњих грамофонских снимака насталих непосредно пред композиторову смрт.
Последњи у низу од пет виолинских коцерата Волфганга Амадеуса Моцарта (1756-1791) написаних 1775. године за салцбуршког принца-надбискупа Хијеронимуса фон Колореда, спада у омиљену концертну литературу намењену овом инструменту. Концерт за виолину и оркестар бр. 5, К 219, написан је у А-дуру, и прати структуру ставова брз-лаган-брз која је типична за тај период. Пошто се у финалном ронду, чија је главна тема карактеристична за Моцартов стваралачки израз, у контрастирајућим одсецима јављају пасажи са призвуком турске музике, овај концерт је у литератури познат под надимком Турски концерт.
Иако је Антоњин Дворжак (1841-1904) најзначајнији део своје каријере провео у САД-у, где су настала и његова ремек дела – Симфонија бр. 9 Из новог света, Квартет оп. 96 (Амерички) и Други концерт за виолончело и оркестар, његова каријера у домовини је већ деценију раније ишла узлазним током. Сматран је водећим чешким композитором своје генерације, а 1880-их је почињао и продор на интернационалну музичку сцену. Након популарне брамсовске Седме симфоније, Дворжак је 1889. године започео рад на Осмој симфонији, која је првобитно сматрана његовим четвртим симфонијским остварењем, јер је штампана четврта по реду. Ово дело је представљало врхунац његовог чешког периода стваралаштва и последње које је написао пре одласка у Њујорк.
Насупрот Седмој и Деветој, Симфонија бр. 8 по својој атмосфери асоцира на оптимистичну Брамсову Другу симфонију. На премијери у прашком Рудолфинуму 1890. године дириговао је композитор, док је неколико месеци касније уследила и лондонска премијера. Оба наступа су донела неподељена мишљења публике и критике о изванредном успеху.
Распоред ставова у сонатном циклусу ове симфоније упућује на Четврту симфонију Јоханеса Брамса, док поједини композициони поступци сежу и даље у прошлост. Први став у строгом сонатном облику са пасторалном првом темом и коралним прелазом из једне у другу тему је у снажној Бетовеновој традицији, баш као и посмртни марш на месту другог става, скерцо са тријом на месту трећег става у ритму валцера и фанфаре труба којима започиње финале. После унутрашњих молских ставова (са завршницама у дуру) у финалу следи повратак у дурски тоналитет, а композитор примењује варијациону технику са тематским материјалима првог и другог става. Дужина сваке варијације зависи од природе развојног материјала, а на самом крају симфонију заокружује варијациони третман почетне теме првог става.
мр Асја Радоњић
