Обележавајући 40 година од свог првог наступа са Београдском филхармонијом, Кристијан Мандеал на свом 35. концерту са нашим оркестром креће у потрагу за Светим Гралом. Увертира за Вагнерову оперу Танхојзер доноси теме које, ће тридесетак година касније, Антону Брукнеру послужити као инспирација за трећу по реду, Вагнер-симфонију – дело којим је композитор одао почаст свом великом узору.
Најзначајнији допринос развоју музичко-сценског жанра представљају дела и теоретски рад Рихарда Вагнера (1813-1883). Његова тетралогија Прстен Нибелунга, била је круна настојања да у оперским делима кроз концепт Gesamtkunstwerka (јединственог уметничког дела) обједини музику и драму, као и остале, поетске и визуелне елементе. Паралелно са радом на Прстену, Вагнер је компоновао још једно ремек-дело, оперу Тристан и Изолда, чији се музички језик сматра почетком модерне музике. Пре тога, на почетку каријере, након неколико младалачких дела (Виле, Забрана љубави, Риенци) са конвенционалним рано-романтичарским музичким језиком, његов опус се развијао ка традицији романтичарске опере са нумерама делима попут Холанђанина луталице, Танхојзера и Лоенгрина у којима се назиру елементи тематског рада, симфонизације музичког тока и богате оркестрације.
Опера Танхојзер завршена је 1845. године, током композиторовог боравка у Дрездену, где је радио као капелмајстор. Вагнер је био инспирисан легендама о Танхојзеру, немачком минезенгеру из 13. века и певачком такмичењу у Вартбургу. Увертира ове опере је базирана на темама које се у њој јављају, као што је хор ходочасника, или музика Венерине планине из првог чина. Прво самостално извођење увертире приредио је Феликс Менделсон са лајпцишким Гевандхаус оркестром у фебруару 1846. године.
Очаран грандиозним Бетовеновим симфонијама, Антон Брукнер (1824-1896) до својих зрелих година није писао дела тог жанра, а у бечким музичким круговима био је познат као солидан оргуљаш и композитор монументалних миса. Његове прве две симфоније доживеле су фијаско (музичари Бечке филхармоније оценили су их као неодсвирљиве), те се 1873. године Брукнер са великом зебњом одлучио да пише ново велико остварење за које му је иницијалну инспирацију представљала је Вагнерова музика коју је чуо неколико година раније, те му је посветио Трећу симфонију и уметнуо цитате његових опера Валкире и Лоенгрин. Да ли због директних асоцијација на Вагнера, чија музика, под утицајем критичара Ханслика није била омиљена у Бечу, или из других разлога, прво извођење Брукнерове симфоније, познатије као Вагнер симфонија доживело је пропаст. Публика је гласно негодовала, напуштала салу, а крај концерта је дочекало неколико особа утешно аплаудирајући композитору. Брукнер је неколико пута прерађивао ово дело, уклањајући чак и трагове Вагнерове музике, а десетак година после премијере, поново је доживео напад музичких неистомишљеника због Осме симфоније. Дубоко пољуљаног самопоуздања, започео је да редигује многа дела, између осталих и Трећу симфонију, али је не верујући свом суду, поверио посао ученику Францу Шапку да избаци неколико сегмената, преоркестрира поједине одсеке и прекомпонује прелазе, који нису увек били у сагласју са аутором.
На макро-плану форме Брукнер је следио Бетовенову традицију, али са посебним печатом на крупним блоковима и понекад мегаломанској звучности лимених дувачких инструмената. Четвороставачну форму започиње велики сонатни облик у де-молу (као и Бетовенова Девета симфонија, омиљена Брукнеру и Вагнеру). Прва тема коју доносе трубе, посебно се допала Вагнеру када је први пут гледао партитуру. Изражајна средства овог става крећу се од широких унисона, до тихих химничних акорада, и од бриљантних, звучних пасажа до изненадних тишина. Хроматика згушњава фактуру другог става, док тихе фразе гудача у стилу црквене музике повремено прекидају започете мисли. Скерцо, односно, већ помало демодирани лендлер постепено израста из тишине и достиже бујни плес у трију. Финале започиње фанфарама, као и много друге Брукнерове музике. Уместо да супротстави полку поверену гудачком парту и свечани корал у осталим деоницама, композитор их спаја у јединствено, на изглед неспојиво ткиво. Трубачка тема се враћа, сада у завршници лимених дувачких инструмената, као подсећање аутору да је то Вагнерова симфонија, колико и његова лична.
Даница Максимовић
