За националне школе централне Европе, нарочито за мађарску, претходни век био је век стварања. У том периоду стварају неки од највећих композитора у историји мађарске музике, који су у своја дела инкорпорирали фолклор. Бриљантне Игре из Галанте је 1933. године написао мађарски композитор Золтан Кодај. Инспирација за дело израсла је из музике са којом се композитор највероватније сусрео као дете, у граду Галанти, у којој је његов отац радио као шеф железничке станице, на линији Будимпешта-Беч. Вешто уметнички транспонован фолклорни узор, уз маестралну оркестрацију, богату бојама и са волуминозним инструментаријумом, чине ово дело једним од омиљених на стандардном концертном репертоару. Програм уоквирује најпознатије дело Беле Бартока, Концерт за оркестар, једно од најпопуларнијих и најзахтевнијих симфонијских остварења савременог концертног репертоара. Поново пред београдском публиком је феноменални соло хорниста Филхармоније Никола Ћирић са Глијеровим кoнцертом. За диригентским пултом је харизматични Џон Акселрод, један од миљеника музичара и публике који се са оваквим репертоаром представља први пут.
Велике заслуге за развој етномузикологије као науке у Источној Европи, као и постојање великог броја музичких збирки народа који су насељавали то подручје, припадају Золтану Кодају (1882-1967), мађарском композитору, педагогу, лингвисти и филозофу. Широко образовање стекао је на Будимпештанском универзитету на пољу филологије, лингвистике и филозофије, паралелно са студијама композиције на Академији Франц Лист. Заједно са Бартоком радио је на промовисању мађарске традиције кроз свој етномузиколошки рад, али и кроз оригиналне композиције чија тематика или музичка основа показују јасне националне карактеристике.
Један од бисера његовог опуса у којем су заступљена претежно оркестарска, камерна и хорска дела (укључујући и једну националну оперу Хари Јанош) су Игре из Галанте. Народна музика из околине истоименог градића у данашњој Словачкој, где је Кодај провео детињство, послужила је као основа за тематске материјале дела, насталог 1933. године. Велика насеобина мађарских Цигана са тог поднебља изнедрила је многе врсне музичаре, као и њихов специфичан виртуозни инструментални стил. Њихове мелодије су се нашле у једној збирци из 1800. године, објављеној у Бечу, а неколико тема послужило је Кодају за мајсторску обраду. После интродукције у лаганом темпу у којој се смењују кратки солистички наступи хорне, обое, кларинета, које повезује гудачки корпус, следи низ игара кроз постепено убрзавање темпа све до бриљантног финала.
Руски композитор немачко-пољског порекла, Рајнхолд Глијер (1875-1956), рођен је у Кијеву, који је припадао тадашњем Руском царству. Дошавши из уметничке породице, од раних дана бавио се музиком, а школовао се у Москви, а потом у Берлину. Ипак, највећи део његове уметничке каријере био је везан за Русију, при чему је посебно био ангажован у културно маргинализованим подручјима, међу којима су Сибир, Узбекистан и Азербејџан. Његова уметничка поетика стилски се карактерише као позноромантичарска, уз повремене инспирације фолклорним идиомом.
Невелик стваралачки опус Рајнхолда Глијера обухватио је дела различитих жанрова, али су популарност на Западу стекла само његова концертантна остварења: концерти за колоратурни сопран, харфу и хорну.
Концерт за хорну и оркестар у Бе-дуру, оп. 91 завршен је 1951. године. Премијерно је изведен годину дана касније у Санкт Петербургу са руским хорнистом Валеријем Полеком и градским симфонијским оркестром. Његов музички језик је неокласичан, уз снажне романтичарске утицаје, док је структура троставачна. Каденцу за концерт написао је Полек. Она кореспондира Глијеровом музичком језику, али њени интерпретативни захтеви далеко превазилазе виртуозност читавог дела. Због тога су многи хорнисти модификовали стандардну каденцу, прилагођавајући је сопственим могућностима и афинитетима, док су неки писали и потпуно нове каденце. Овом приликом ћемо слушати оригиналну Полекову верзију, коју је солиста незнатно скратио.
Једно од последњих дела Беле Бартока (1881-1945) настало је као поруџбина Фондације Сергеја Кусевицког. Када је Барток на молбу чувеног диригента који се налазио на челу фондације написао свој Концерт за оркестар, није могао ни да претпостави да ће управо ово дело бити једна од његових најпознатијих и најчешће извођених композиција. Концерт је написан крајем 1943. године, за непуна два месеца, а премијерно га је 1. децембра 1944. године у Карнеги Холу, извео Бостонски симфонијски оркестар под управом Сергеја Кусевицког. Чињеницу да су концепција и структура дела у потпуном контрасту са конвенционалном концертантном формом, Барток је објаснио тиме да је своју композицију назвао концертом уместо симфонијом, због виртуозног и солистичког третмана сваке појединачне инструменталне секције у оркестру.
Кроз пет ставова Концерта за оркестар Барток користи различите форме и изражајна средства. Он комбинује карактеристике западноевропске уметничке музике и источноевропског, нарочито мађарског фолклора, напуштајући тоналност и често користећи нетрадиционалне модусе и тонске низове. Барток, иначе познат као један од родоначелника етномузикологије, истраживао је народне мелодије, па се њихов утицај осећа у читавом делу. Први став, Introduzione, представља лагану уводну музику, и написан је у сонатној форми, док се други, Giuoco delle coppie, састоји из пет тематски потпуно различитих одсека, које заједно свирају различити парови инструмената из различитих оркестарских група. Следећи, лагани став који носи наслов Elegia, типичан је за Бартокову тзв. ноћну музику, и заснива се на три теме које потичу од материјала уводног става. Главна тема четвртог става, Intermezzo interrotto, представља пародију на марш из Седме симфоније (Лењинградске) Дмитрија Шостаковича, а окосница последњег става (Finale), заснованог на бројним народним мелодијама, својеврсни је perpetuum mobile, а по структури је, као и уводни став, сонатни облик.
мр Aсја Радоњић
