Париз је 1787. године раширених руку дочекао младог италијанског композитора Луиђија Керубинија, у ком је до краја живота и остао. Велики успех који је постигао са својим операма, нарочито Медејом, донео му је велику популарност, можда исту онолику колику је Марија Калас доживела век и по касније са новом продукцијом Ла Скале, идентификујући се са ликом античке хероине. Иако настала у Француској, увертира за оперу Медеја доноси стил италијанске опере наговештавајући белканто традицију романтизма Росинија, Доницетија и Белинија.
Керубинијев ученик Франсоа-Адријeн Боалдје је током свог живота називан „француским Моцартом“, а Концерт за харфу и оркестар једно је од његових ретких дела која живе на репертоару до данашњег дана, захваљујући светском виртуозу на харфи Гзавијеу де Местру. Београдска филхармонија изводи један од бисера класицизма, Моцартову Симфонију бр. 39, први пут под палицом нове младе венецуеланске звезде, диригента Родолфа Бараеза.
Опера Луиђија Керубинија (1760-1842), Медеја, прати причу о чаробници Медеји која, пошто је напуштена од свог љубавника жртвује све, укључујући и своју децу, како би му се осветила. Либрето је базиран на миту из Еурипидове трагедије и комада Медеја Пјера Корнеја, заједно са Керубинијевом музиком веродостојно дочарава језиву причу о Медеји. Иако је пратило жанровске конвенције француске opéra comique, дело је на париској премијери 1797. године певано на француском, са говореним дијалозима између музичких нумера. Tиме је композитор постигао изузетан емоционални интензитет. Потом је опера доживела неколико различитих верзија: пар година касније, преведена је на италијански језик за потребе премијере у Бечу, потом ју је композитор скратио за извођење у Италији. Након Керубинијеве смрти, композитор и диригент Франц Лахнер је дело прерадио, скратио, и у Франкфурту представио верзију на немачком језику. Говорене дијалоге заменио је речитативима које је сам компоновао, и тако оперу начинио традиционалнијим. Почетком 20. века, направљена је комбинација различитих верзија, и дело је поново преведено на италијански. Ова, данас позната верзија Медеје је обновљена 1953. године за Марију Калас која ју је током неколико наредних година више пута маестрално изводила и снимила. Тек половином осамдесетих година протеклог века, заговорници историјски информисаног извођења иницирали су и поставили неколико продукција оригиналне Керубинијеве француске opéra comique. Увертира дочарава атмосферу и доноси музичке мотиве трагичне приче о Медеји.
Француски композитор Франсоа-Адријен Боалдје (1775-1834) током живота је био веома уважен као уметник, оперски стваралац, професор клавира на Париском конзерваторијуму и директор Француске опере на царском двору у Санкт Петербургу. Иако је највећи допринос класичној музичкој литератури дао својим оперским стваралаштвом, компоновао је и дела других жанрова. Међу њима, Концерт за харфу и оркестар у Це-дуру представља ремек дело концертантног репертоара намењеног овом инструменту. Стил који краси Боалдјеове опере очигледан је и у Концерту за харфу и оркестар који обилује орнаментима и трилерима, истичући деликатни виртуозитет солисте.
Овом троставачном композицијом провејава дух музичког класицизма. Први став који даје примат солисти, праћен је кратким лаганим ставом у истоименим молском тоналитету у коме харфа доноси експресивну меланхоличну тему. Енергија уводног враћа се у трећем ставу, у форми ронда, са нарастајућом енергијом која доводи до полетног климакса и театралних завршних акорада.
Симфонија бр. 39 у Ес-дуру, К 543, прва је у групи од три последње симфоније Волфганга Амадеуса Моцарта (1756-1791) компонованих током лета 1788. године, у време када је Моцарт пролазио кроз веома тежак животни период, како финансијски, тако и приватно. Пошто је, након успеха у Прагу, његов Дон Ђовани доживео неуспех у Бечу, бечка јавност више није хтела да подржава Моцартове концерте, што је композитора довело до финансијског краха. Истовремено, суочавао се са болешћу своје шестомесечне кћерке, која је била на самрти док је Моцарт интензивно радио на овим делима. Симфонија бр. 39 изведена је 26. јуна 1788. године под управом аутора, а штампана је тек постхумно.
Након лаганог увода следи Allegro, написан у сонатној форми, док други став карактерише енергичан главни материјал са живахним прелазима. Трећи став, Менует и Трио карактеришу арпеђа у дубоком регистру кларинета (Менует) и употреба аустријске народне игре, лендлера (Трио), чију главну тему доноси кларинет. У финалу, Моцарт се враћа сонатној форми коју карактерише брза и енергична главна тема.
Уз Моцартову Прашку симфонију, К 504, као и позне, Лондонске симфоније Јозефа Хајдна, Моцартова финална трилогија представља кулминацију симфоније класичног периода. У смислу снаге, комплексности и лепоте, као и суптилних стилских наговештаја романтизма, готово да нема остварења 18. века која могу да се пореде са овим делима.
мр Асја Радоњић
