Млада пијанистичка звезда Ева Геворгјан, лауреат је више од четрдесет такмичења широм света, а њена каријера у протеклих неколико година убрзано иде узлазном путањом, доневши јој наступе са реномираним оркестрима у Европи и САД-у, и реситале у великим концертним дворанама и на фестивалима. 

Нашој публици се представља са Григовим Клавирским концертом, док је у другом делу, такође дело скандинавског композитора, Карла Нилсена, симфонија Четири темперамента. Поједностављени карикатурни психолошки приказ колерика, флегматика, меланхолика и сангвиника, заснован на једној средњовековној теорији, композитор је преточио у својеврсну музичку скицу четири људска темперамента. Испред оркестра по први пут стаје италијански диригент Сесто Кватрини.

Проводећи лето 1880. године у монденском Бад Ишлу Јоханес Брамс (1833-1897) је написао две увертире, контрастне по свом карактеру, које је његов биограф описао речима једна плаче, друга се смеје. Док је Свечана академска увертира саткана од мелодија веселих студентских песама као посвета његовом почасном докторату Универзитета у Бреслауу, Трагична увертира пуна драматике била je ближа композиторовом менталитету. Без конкретног програмског предлошка, претпоставља се да је писана за Гетеову драму Фауст. Класичну сонатну форму граде три теме које се не сукобљавају, већ су у разорној усамљености застрашујуће неземаљске тишине. Премијерно извођење ове увертире било је у децембру 1880. године у Бечу, под палицом Ханса Рихтера.

Романтичарски покрет у Норвешкој је у достигао врхунац са стваралаштвом Едварда Грига (1843 – 1907). Образован у Немачкој, али истовремено опчињен својом домовином и норвешком народном музиком, овај композитор је у свом опусу представио спој две традиције обогаћене импресионистичким елементима. Дело које у највећој мери показује овај утицај је његов Концерт за клавир и оркестар, који је настао када је Григ имао непуних 25. година. То је његов једини завршени клавирски концерт и један је од најпопуларнијих, али и најзахтевнијих у литератури. Директан стилски утицај на композитора представљало је Шуманово дело истог жанра, које је Григ први пут чуо у извођењу Кларе Шуман, 1858. у Лајпцигу. Занимљиво је да је овај концерт клавирски концерт први који је икада снимљен на неки носач звука у историји.

Први став отвара широки увод  – тремоло тимпана који најављује клавирске акорде пред прву тему коју доносе гудачки инструменти. Друга тема је варијанта норвешке народне песме. Пред крај става наступа опсежна солистичка каденца. Као контраст набујалим емоцијама првог, следи нежни други став пун лирских момената, који се без паузе улива у трећи. Његове обе теме су фолклорног карактера. Прва, асоцира на архаичне звуке хардангера, народног инструмента сличног виолини, а друга је бржа, али и даље са јасним народним призвуком. Концерт завршава бриљантном, виртуозном листовском каденцом.

Шест симфонија данског композитора Карла Нилсена (1865-1931) које чине темељ његовог стваралаштва и представљају један од најважнијих симфонијских циклуса 20. века. Поред њих, написао је и значајна концертантна дела за виолину, флауту и кларинет, као и бројне композиције камерне музике, дела за клавир, соло песме и сценску музику, укључујући и оперу Маскарада.

Нилсенова Друга симфонија настала је 1901. године из врло сликовите и спонтане инспирације. Седећи једном приликом у сеоској кафани, угледао је цртеж који је прилично наивно приказивао четири људска темперамента – колерика, флегматика, меланхолика и сангвиника. Карикатурална слика фигура снажно је утицала на композитора, који је размишљао како би сваки од карактера могао да се изрази музичким језиком. Из те идеје настао је план за симфонију у четири става, од којих сваки представља један темперамент, а резултат је постао једно од његових најпрепознатљивијих дела – симфонија која комбинује програмску инспирацију и снажан лични стил. Године 1901. Нилсен је дириговао њеном премијером, коју је публика срдачно дочекала, али су стручне критике биле помешане.

Нилсен у компоновању користи класичан симфонијски апарат, а његов стил истиче оштре дијалоге између група инструмената, каракетристичне боје дувачког корпуса и ритмичку виталност. Сматрајући да свака особа у себи носи елементе сваког темперамента, Нилсен провлачи мотиве и мелодије између ставова, што доприноси јединству циклуса.

Први став, Allegro collerico, почиње нагло, и тече у смењивањима узбуђења и смирења, а музика одражава непостојаност. Својом ритмичком разноликошћу и наглим променама расположења, подсећа на живописне оркестарске авантуре Берлиоза. У другом ставу, Allegro comodo e flemmatico, Нилсен приказује успореног, замишљеног младића како се излежава поред луке. Ритмичка основа овог става је нежни лагани валцер, али композитор ни даје прилику да младић може да заигра, јер је његов карактер јачи од сваког ритма. У трећем ставу Нилсен представља карактер меланхоличног човека уз широке мелодије које буде осећања, али не падају у сентименталност, уз стално присутну сенку тескобе. Финале композитор описује речима: Човек који безглаво јуриша напред у уверењу да му цео свет припада уз музику која управо тако самоуверено наступа, након чега следи радосна, разуздана игранка.