Свечани Ларгето савременог шкотског композитора Џејмса Макмилана, отвара програм посвећен виртуозности гудачког оркестра у различитим облицима.

Наш виртуоз на делу је фантастичан новосадски виолиниста Роберт Лакатош који изводи Концерт бр. 1 Вјењавског, један од ређе заступљених, а међу најизазовнијим у стандардном виолинистичком репертоару. 

Раскошна Свита бр. 3 није писана за виртуозног солисту, већ за виртуозни оркестар. Композиција која је за Чајковског била велики тријумф одмах по премијери, наставља да осваја публику више од 120 година касније – ове вечери, изводимо је под вођством Данијела Рајскина.

Шкотски композитор Џејмс Макмилан (1959) један је од најцењенијих композитора своје генерације у свету, а истовремено активно наступа и као диригент. У жижу јавности дошао је 1990. године са делом Исповести Изабел Гоуди, поруџбином Би-Би-Си Промса, а затим и Концертом за перкусије Veni, veni, Emmanuel за чувену сународницу Евелин Глени који је изведен преко 400 пута, Концертом за виолончело који је написао за Мстислава Ростроповича и трима симфонијама. Његов музички језик се ослања на утицаје шкотског наслеђа, католичке вере и келтске народне музике, који су помешани са елементима музичких култура Далеког истока, Скандинавије и Источне Европе.

Ларгето за оркестар је инструментална верзија његове а капела композиције Мизерере (2009), коју је написао за еминентни лондонски хорски ансамбл The Sixteen. Текст хорског дела је преузет из покајничког псалма 51: смилуј се на ме, Боже, по милости својој, и по великој доброти својој очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мог, и од греха мог очисти ме. Јер ја знам преступе своје, и грех је мој једнако преда мном.

Макмиланове композиције Ларгето за оркестар, као и оригинални Мизерере, свака на свој начин, верно приказују стихове, дочаравајући надолазећи оптимизам уводних стихова који доносе препознавање и покајање, све до спознаје осећаја наде у опроштај у завршним стиховима.

Хенрик Вјењавски (1835-1880) један је од највећих пољских (и светских) виртуоза на виолини, композитор и педагог. Сматран је виолинистом великих способности и написао је нека од изузетно значајних дела намењених овом инструменту, међу којима се истичу два виолинска концерта.  У погледу техничке захтевности, његове етиде се убрајају у исти ранг са Паганинијевим Капричима.

Данас једно од најзначајнијих виолинистичких такмичења које носи име Вјењавског, први пут је одржано 1935. године, а од 1952. се организује једном у пет година.

Концерт за виолину и оркестар бр. 1, оп. 14 у фис-молу мање је заступљен на концертном репертоару у односу на Виолински концерт бр. 2. Настао је 1853, а 27. октобра исте године премијерно је изведен у Лајпцигу. Партитура је посвећена пруском краљу Вилхелму Фридриху IV.

Дело је конципирано у стандардној троставачној концертантној форми. Први став доноси две контрастирајуће теме, наизменично прекинуте или обогаћене виртуозним наступима солисте, и захтева изузетну техничку вештину, нарочито у каденци у којој извођач користи екстремно високи регистар виолине. Други став, Молитва, кратак је лирски интерлудијум, са значајном улогом дрвених дувачких инструмената и хорни. Завршни Рондо, колористичан је и живописан став кога карактеришу технички изузетно захтевни пасажи, са типичним бриљантним завршетком који приказује виртуозитет солисте.

Свита бр. 3 Петра Иљича Чајковског (1840-1893) настала је 1884. године, у једном од ретких периода растерећености у композиторовом животу. Кратки и катастрофални развод био је иза њега, као и рад на опери Мазепа, који му је стварао потешкоће. Ипак, успех на премијерама у Москви и Санкт Петербургу донеле су му велико задовољство. Започео је несвакидашњи однос са својом највећом меценом Надеждом фон Мек, који је трајао више од деценије и одвијао се искључиво путем писмене коресподенције. Такође, постао је толико значајан да га је руски цар Александaр III лично одликовао највишим цивилним звањем – Орденом Светог Владимира.

Услед свих ових позитивних околности, Чајковски одлучује да неко време проведе одмарајући се на сеоском имању своје сестре и њене породице. Ту започиње и рад на Свити бр. 3, која ће у једном периоду бити једно од његових најизвођенијих дела.  Након премијере у Санкт Петербургу, почетком 1885. године, када је за диригентским пултом био Ханс фон Билов, композитор је написао Надежди фон Мек: никада нисам доживео такав тријумф. Могао сам да видим да је највећи део публике био дирнут и пун захвалности. Такви моменти су најбољи у животу једног уметника. Дело је Чајковском донело и први успех у Сједињеним Америчким Државама, 1891. године, када га је дириговао са Њујоршким симфонијским друштвом у Карнеги Холу.

Типично за његов композиторски пут, првобитно написани уводни став Контрасти, аутор је желео да уништи, да би га напослетку заменио Елегијом, којом је био задовољан. Контрасти су потом инкорпорирани у Концертну фантазију за клавир и оркестар оп. 56, која није пронашла место на концертном репертоару. Елегија је по свом карактеру лирска, и њене две главне теме сродне су музици која се може чути у композиторовим балетима. Други од укупно четири става свите доноси меланхоличну атмосферу у ритму валцера, док је трећи, Скерцо, живахна тарантела. Финални став дугачак је колико и прва три става заједно. Он доноси тему народног карактера са дванаест варијација, са бриљантном веселом полонезом на крају, и представља прави бисер зрелог композиторског писма. Чајковски је овај став често изводио и као засебно дело, а оно уједно представља и партитуру балета названог Тема и варијације, за коју је Џорџ Баланшин урадио кореографију за Њујоршки градски балет, 1947. године. Балет је од тада како на њиховом, тако и на репертоару многих светских плесних компанија.

мр Асја Радоњић