Потекла из словенске митологије, прича о страшној вештици баба Јаги која плаши малу децу тема је симфонијског дела Анатолија Љадова. Додатну драматику доноси виртуозни и помало заборављени Други концерт за виолончело и оркестар Дмитрија Кабалевског. Изводи га један од најистакнутијих скандинавских уметника Торлеиф Теден.
Неколико година пре Кабалевског, његов савременик Шостакович компоновао је величанствену Симфонију бр. 11, која сликовито описује бурне догађаје Руске револуције 1905. године, уз цитате народних и револуционарних песама.
Седамдесетих и осамдесетих година 19. века, када увелико у музичкој Русији владају Моћна петорица и Чајковски, појављује се нова млада генерација композитора. Они стварају под окриљем руских импресиониста и симболиста који су развили посебан вид импресионизма, другачији од француског. Један од њих, Анатолиј Љадов (1855-1914) је до почетка 20. века био познат у музичким круговима Санкт Петербурга као аутор малих форми (прелиди, мазурке, багателе, валцери, интермеца, етиде), а тек у последњој деценији стварања, његов опус су значајно обогатиле и оркестарске партитуре. Тако су у симфонијском жанру настале симфонијске слике Баба Јага, Кикимора и Зачарано језеро, инспирисане руским народним бајкама, као и Осам руских народних песама. У историји музике, пак, Љадов је остао упамћен више по чињеници да му је велики импресарио Дјагиљев прво понудио компоновање музике за балет Жар птица, да би због његове индолентности и немара, дело касније уступио Стравинском.
Потекла из словенске митологије, прича о вештици баба Јаги (пандан нашој Бабароги) која плаши малу децу тема је симфонијске минијатуре Анатолија Љадова, настале 1905. године. Композитор мајсторски користи оркестарске боје да прикаже мрачну, фантастичну атмосферу: нагли ритмови и оштри акценти дочаравају дивљу, застрашујућу природу јунакиње, док се повремено јављају и иронични, готово гротескни тонови. Музика, иако кратка, обилује сликовитим контрастима и показује Љадовљев дар за прецизну оркестрацију и суптилну карактеризацију.
Зачетник совјетске традиције и најистакнутији члан Савеза совјетских композитора био је Дмитриј Кабалевски (1904-1987). Још као студент профилисао се као аутор музике у духу социјалистичког реализма која треба да егзистира између модернистичких тенденција са једне стране, и „агитпроп“ идеја радикалних левичара са друге.
Кабалевски је огроман део живота посветио музичком образовању. Радио је као професор композиције на Московском конзерваторијуму, али је био и један од главних аутора програма музичког образовања у совјетским школама. Залагао се да музика буде доступна сваком детету, верујући да васпитање уз музику помаже развоју личности и морала. Његова педагошка дела и данас се користе у музичким школама широм света. Такође је радио као музички критичар, уредник часописа Совјетска музика и издавачке куће Музгиз.
Концерт за виолончело и оркестар бр. 2 у цe-молу Дмитрија Кабалевског, једно је од најзначајнијих дела овог руског композитора. Написан је 1964. године, скоро двадесет година после његовог првог концерта за виолончело (1948). Други концерт настаје у зрелој фази Кабалевског стваралаштва, када је већ био признат као мајстор класичне форме, снажног мелодиjског израза и живог националног израза. Посвећен је Данилу Шафрану, који га је и премијерно извео. Три става концерта се изводе без паузе, што је било необично за тадашњу праксу, са распоредом темпа који се може посматрати као лагани-брзи-лагани, док уобичајену оркестрацију допуњује алт саксофон. Други концерт је технички захтевнији и музички дубљи од првог. Он показује Кабалевског као зрелог уметника који је успео да споји руску лирску традицију, совјетски херојски патос и модернији израз. Виолончело је третирано као прави драмски глас, а не само виртуозни инструмент.
Симфонија бр. 11 у ге-молу Дмитрија Шостаковича (1906-1975) настала је 1957. године. Њен поднаслов, Година 1905, односи се догађаје везане за руску револуцију 1905. године. Аутор је првобитно намеравао да је напише за обележавање 50. годишњице овог догађаја, али је стицајем околности завршио са две године закашњења.
Симфонија је створена са идејом да буде популарно дело, и одмах након премијере је доживела велики успех у Русији – била је Шостаковичево најуспелије дело након Седме симфоније (Лењинградске), настале нешто више од деценију раније. Симфонија бр. 11 донела му је и Лењинову награду, што га је и формално рехабилитовало од политичког прогона који је доживео 1948. године.
Ово остварење се састоји од четири става, који се изводе без паузе, у укупном трајању од око сат времена. Његова форма и драматургија карактеришу га и као филмску партитуру без филма. И заиста, ова сликовита симфонија садржи елемент пријемчивости и једноставности, што је додатно подвучено коришћењем девет револуционарних песама које се појављују током дела. Неке од ових песама датирају из 19. века, а неке из 1905. године. Шостакович их, пак, није једноставно цитирао, већ их је интегрисао у симфонијско ткиво, инкорпорирајући их у сопствени стил, и додајући му псеудо-фолклорне материјале, што је била новина у његовој уобичајеној композиционој техници. Биле су то песме које је Шостакович знао веома добро и које су се певале у његовој породици у периоду док је одрастао.
Први став (Трг испред палате) представља драматуршки увод, док се други (9. јануар) бави догађајима везаним за Крваву недељу, који су се одвијали у Санкт Петербургу 1905. године. Трећи став под називом Вечно сећање је ламент против насиља, базиран на револуционарном посмртном маршу, док финале носи поднаслов Сирена. Почиње маршем, који долази до великог климакса и сукоба на чијем врхунцу звоно (које симболизује сирену, односно упозоравајући аларм) звони у ге-молу, док оркестар инсистира на истоименом дуру. На крају, ниједна страна не побеђује, антиципирајући будуће догађаје – руску револуцију 1917. године.
Даница Максимовић
