Tри велика композитора, Бритн, Барток и Стравински, редефинисали су музику 20. века, сваки на свој начин. Бритнове Варијације на тему Френка Бриџа у неокласичном руху асоцирају на различите историјске идиоме, док Бартоков Први виолински концерт добија „необичну слаткоћу, чак и сексепил, када се свира тако течно и спокојно као што то ради Кристијан Тецлаф“ (Classics Today).
Симфонија у три става Стравинског нуди моћну синтезу композиторове ритмичке генијалности у класичној форми протканој модернистичком оштрином.
Варијације на тему Фрaнка Бриџа оп. 10, дело је које је британском композитору Бенџамину Бритну (1913-1976) донело интернационално признање. Посвећено је Бритновом професору који је извршио значајан утицај на његово стваралаштво. Рад на Варијацијама је започео 1932. године, али је дело оставио по страни, да би се компоновању вратио пет година касније. На позив Салцбуршког фестивала, Бритн је добио прилику да за свега три месеца напише дело које ће бити премијерно изведено на фестивалу. Искористио је другу од Три идиле за гудачки квартет, оп. 6 бр. 2 Френка Бриџа, и прву верзију дела завршио у року од десет дана. Варијације на тему Франка Бриџа премијерно су изведене 27. августа 1937. године у Салцбургу, а два месеца касније је уследила и британска премијера, након чега је дело доживело бројна извођења и снимања.
Композитор је у партитури записао: За Ф. Б. Посвета са наклоношћу и поштовањем. Свака варијација дочарава специфичан квалитет Бриџове личности, приказане кроз Бритнову стваралачку призму: интегритет, енергију, шарм, духовитост, традицију, ентузијазам, виталност, саосећајност, поштовање, вештину и, на крају, међусобну наклоност. Поред сопственог уметничког израза, композитор се у делу реферисао на стилове неколицине аутора, међу којима су Росини, Равел и Стравински.
Бела Барток (1881-1945) је Концерт за виолину бр. 1 написао 1908. године, али је ово дело, са ознаком постхумног опуса, штампано тек 1956. Концерт је сведочанство композиторове неузвраћене љубави према деветнаестогодишњој виолинисткињи Штефи Гејер, која је инсистирала да се ово дело изведе тек након њене смрти. Премијерно га је у Базелу 1958. представио Ханс Хајнц Шнибергер, али је Концерт прославио Давид Ојстрах.
Композиција се одвија кроз два става, која стоје у односу карактеристичном за рапсодију или (што је можда Бартоку било ближе) традиционални диптих у народној музици (лагана песма и брза игра), али је у суштини музички портрет Гејерове. Први став је, према композиторовим речима, идеализована Штефи – небеска и интроспективна, и Барток је представља почетним мотивом од пет тонова у солистичкој деоници. Контрапунктско ткање овог става, заснованог на варијационом принципу, се усложњава постепеним укључивањем свих гудачких инструмената, након чега дувачки корпус доноси нову, страствену тему. У писму упућеном виолинисткињи, Барток признаје да је став дошао директно из срца.
Другу страну Гејерове – веселе, духовите и забавне, композитор нам представља брзим ставом чија се почетна тема од четири наглашена тона такође повезује са мотивом Штефи у инверзији. Разноврсна трансформација мотива и живописна оркестрација, као и скерцозни карактер који се везује управо за фолклорну игру (касније неизоставни део Бартокове музике) карактеристике су овог слободног сонатног облика на чијој је последњој страни композитор парафразирао песму Беле Балажа о неузвраћеној љубави: Узалуд је, узалуд је ова песма / за мене сада само утеха.
Две године након завршетка Симфоније ин Це, Игор Стравински (1882-1971) је добио поруџбину од Њујоршке филхармоније да напише ново симфонијско дело. На Симфонији у три става радио је три године (1942-45), а на процес рада су утицале ратне околности. Композитор је дело коначно уобличио и завршио током последњих дана рата под утицајем, како је композитор рекао, тешких времена оштрих и наглих промена, очаја и наде, сталних мука, тензије и, коначно, смираја и олакшања…
Стравински је као материјал за симфонију користио сегменте музике коју је иницијално писао за филмску верзију романа Франца Верфела, Бернадетина песма, што је у највећој мери искористио као материјал за други став. Како је композитор навео, свака епизода у Симфонији везана је за његову кинематографску импресију ратом. Тако је агресивни први став инспирисан ратним филмом о војној стратегији спаљене земље која је коришћена у Кини. У својој оштрини и бесу, овај став је по хармонском језику прилично удаљен од дијатонике која карактерише Симфонију ин Це. Овде се неокласична форма сусреће са ритмичким интензитетом Посвећења пролећа. Лаган и прозрачан други став у централну позицију ставља харфу, а седмотактни Интерлудијум води музички ток до финала које је Стравински описао као на реакцију на вести и документарце које је гледао о војничким маршевима. Доживљај тих ужасних сцена приказао је употребом маршевског ритма и инструментације која укључује лимене дувачке инструменте, уз гротескни крешендо тубе. Експозиција фуге на крају симфоније везана је за успон савезника и отуд употреба тријумфалног завршног акорда који је распоређен у чак више од шест октава у различитим оркестарским деоницама. Оркестар Београдске филхармоније је Симфонију у три става Игора Стравинског први пут извео 1962. године.
мр Асја Радоњић
