К’о некад у осам – свирамо серенаде. Љубавни поздрав, Елгар је 1888. године посветио својој будућој супрузи као веридбени поклон, а ова композиција је данас једна од најчувенијих романси у историји музике.

Осам песама које чине Бритнову Серенаду, импресије су ноћи у најразличитијим облицима: од пасторале, ноктурна и елегије, до химне и сонета. Финале овог романтичног програма под вођством Хауарда Грифитса је Симфонија бр. 5 Ралфа Вона Вилијамса.

Иако је британски композитор Едвард Елгар (1857-1934) већи део свог живота био третиран као провинцијални композитор, чија су дела извођена на локалним фестивалима, а тек су му Енигма варијације 1899. донеле већи успех. Уследила су једно за другим значајна остварења у различитим жанровима – Геронтијев сан, Морске слике, маршеви Формалности и церемоније, Интродукција и Allegro за гудаче, концерти за виолину и виолончело и две симфоније. У његовом опусу посебно место заузима једно, веома лично, остварење, које је уз то и прво објављено. Страсно заљубљен млади Елгар је, 1888. године написао кратко, љупко дело Љубавни поздрав за виолину и клавир које је посветио девојци Алис Робертс, а затим јој га поклонио као веренички дар. Издање издавача Шота насловљено у немачкој верзији се у почетку лоше продавало, а промена наслова на француски језик је, како се верује, допринела успеху продаје, а затим и популарности. Управо је добар пријем код публике резултирао великим бројем различитих верзија углавном за мање камерне саставе, а онда и оркестарском. Она је прва изведена, 1889. године, а нешто касније, 1915. године, и снимљена. Љубавни поздрав је данас једно од најпопуларнијих и најизвођенијих дела Едварда Елгара.

Енглески композитор, диригент и пијаниста Бенџамин Бритн (1913–1976) био је једна од централних фигура британске, али и европске музичке сцене. Након избијања Другог светског рата 1939. године, као убеђени пацифиста са својим партнером Питером Пирсом је напустио Велику Британију и отишао у САД, одакле се ипак вратио 1942. године. Због одсуства из земље током тешких дана, Би-Би-Си је забранио његова дела кажњавајући га за његов „непатриотски“ чин. У том смислу се и два највећа Бритнова успеха, Серенада за тенора, хорну и гудаче и опера Питер Грајмс тумаче као његови напори да се докаже довољно добрим Енглезом.

Серенада је компонована 1943. године за двојицу врсних музичара, тенора Питера Пирса и хорнисту Дениса Брејна, који су је уз Волтера Гера и његов оркестар премијерно извели 1943. године у Вигмор Холу. Бритн је осам ставова ове композиције за необичан солистички дуо, инструмент и глас, компоновао на основу стихова познатих британских песника, на тај начин стварајући својеврсну музичку антологију стихова на тему ноћи и снова. Дело заокружују истоветни пролог и епилог у деоници соло хорне који се свира помоћу аликвота, изузетно захтевних за извођача, евоцирајући удаљеност. Слике природе под сунцем које залази приказане су у Пасторалу стиховима Чарлса Котона у којем очекивано истакнуту улогу има хорна,  док је Ноктурно (Лорд Алфред Тенисон) састављен од три строфе најрадоснија песма у којој се хорна појављује само у рефрену. Централно место и драматуршки врхунац имају Елегија (Вилијам Блејк) и Лајк-Вејк Дирџ (непознати аутор, 15. век), од којих прва представља пример једноставности Бритновог стила савршено уклопљеног у атмосферу стихова који опчињава слушаоце. Други је слика ноћних мора у којој глас коментарише оркестарску пратњу посмртне процесије у фугату у којој се хорна укључује да прикаже врхунац страха од смрти, док је глас наступа у складу са препоруком композитора, come un lamento. Хорна и певач се надмећу у виртуозној Химни (Бен Џонсон), која је посвећена Дијани, богињи лова. Сонет (Џон Китс) са својим дугачким легато фразама доноси тренутак у којој се глас издиже изнад оркестарске пратње, што и практично служи да хорниста изађе са сцене јер завршни епилог свира „из даљине“.

Данас су симфоније Ралфа Вона Вилијамса (1872-1958) његова најпознатија дела. Придружујући се својим другим колегама симфоничарима, који су написали по девет остварења тог жанра, Вон Вилијамс је доста касно пронашао свој пуни стваралачки израз, а прво остварење ове врсте написао је тек у 38. години. И поред тога, данас се сматра једним од највећих британских симфоничара.

Пета симфонија настајала је у периоду између 1938. и 1942. године и представља стилски заокрет од претходне Четврте симфоније која је имала снажне дисонанце, враћајући се свом уобичајеном, тоналном стилу. Симфонија је посвећена Јану Сибелијусу, а премијерно су је извели Лондонска филхармонија под управом композитора у Ројал Алберт Холу на Промсу у лето 1943. године уз похвале критике.

Оркестрација је класична, a due и значајно је смањена у односу на претходна дела, а формална четвороставачна структура се ослања на класичну формалну шему са скерцом на месту другог, романсом на месту трећег става и финалом које иако започиње пасакаљом, доноси смирење. Великом успеху дела је вероватно допринела једноставност којом одише дело уз које савршено пристаје коментар једног од критичара „симфонија о нади“.

Даница Максимовић