Као и друге партитуре Арама Хачатурјана, богатство боја, звука и ритмова Јерменије краси и Концерт за клавир и оркестар. Ако сте помислили да је једина необична ствар избор тоналитета, Дес-дур, онда ни састав оркестра којем је у другом ставу придодат флексатон не чуди. Солиста је француски пијаниста снажних јерменских корена Жан-Пол Гаспарјан, уз диригента Данијела Рајскина који предводи и сунцем обасјану Симфонију бр. 5 Сергеја Прокофјева.

Концерт за клавир и оркестар оп. 38 у Дес-дуру Арама Хачатурјана (1903-1978) настао је 1936. године, а успех који је постигао одмах по премијерном извођењу, означио је композиторов продор на Запад. Дело је врло брзо уврштено и у стандардни репертоар истакнутих светских пијаниста.

Концерт за клавир и оркестар је први од три концерта које је Хачатурјан наменио појединачним члановима чувеног совјетског клавирског трија, који је наступао од 1941. до 1963. године. Тако је Концерт за виолину и оркестар наменио Давиду Ојстраху (1940), Концерт за виолончело и оркестар Свјатославу Кнушевицком (1946), а Концерт за клавир и оркестар Леву Оборину, који га је са Московском филхармонијом премијерно извео 12. јула 1937. године, на концерту на отвореном у Москви.

Форма Концерта за клавир и оркестар је троставачна, а оно што читаво дело чини специфичним јесте употреба модерног перкусионистичког инструмента флексатона у другом ставу, који има веома необичан „певајући“ звук (сличан музичкој тестери). Атрактивност концерта мери се са оним који има Први концерт Чајковског, а богата оркестрација, променљиви ритмови и хармоније које порекло вуку из музичке традиције Закавказја су разлог зашто је ово дело прави магнет за публику.

Пета симфонија Сергеја Прокофјева (1891-1953) спада у ред значајних симфонија са овим бројем. Да ли случајно или не, ово дело допуњава низ кључних симфонијских остварења почев од Бетовена, преко Чајковског до Шостаковича. Настала 1944. године, скоро 14 година после свог жанровског претходника, Пета симфонија била је, и поред ратних околности, одраз позитивне атмосфере и срећних животних прилика у којима је Прокофјев стварао. Иако дело нема програм, Прокофјев је написао да „симфонија слави људски дух… хвалећи његову слободу и срећу – снагу, великодушност и чистоћу душе“. Пету симфонију премијерно је почетком 1945. године извео Совјетски државни оркестар којим је управљао Прокофјев. Дело је врло добро примљено, и до данас је остало једно од његових најпопуларнијих композиција. Крајем године симфонија је имала и своју америчку премијеру са Бостонским симфонијским оркестром и Сергејем Кусевицким, а врло брзо су је на репертоар ставили и остали велики амерички оркестри из Њујорка, Филаделфије и Кливленда. У року од годину дана, дело је снимљено за дискографске куће Victor и Columbia.

Четири става симфоније нису у потпуном складу са класичним обрасцем сонатног циклуса који подразумева следећи редослед ставова: брзи – лагани – скерцо – брзи. Овога пута, Прокофјев се определио за барокни низ ставова: лагани – брзи – лагани – брзи. После драматичног првог става, следи скерцозни други став у којем на моменте чујемо народни плес или гротескни призор. Трећи став је носталгична слика која постепено нараста до климакса и затим се опет враћа у снену атмосферу. Усковитлано финале се прекида двема мирнијим епизодама, док на крају става гудачки квартет на тренутак замени оркестар, који се придружује у завршници.

Даница Максимовић