Легендарни виолиниста Гидон Кремер је први пут наступио са Београдском филхармонијом пре више од пола века, 1973. године. Данас је најпознатији амбасадор савремене музике, од којих се истичу извођења дела мајстора минимализма. Гласов Дупли концерт за виолину, виолончело и оркестар свира са дугодишњом сарадницом Гиедре Дирванаускаите, са којом је заједно основао чувени ансамбл Кремерата Балтика. Као снажан контраст звучи раскошни звук Шуманове Друге симфоније уз диригента Хосеина Пишкара.
Џон Адамс (1947) тренутно је један од најпознатијих и најпопуларнијих америчких композитора. Његов музички израз се углавном везује за минимализам, чији је, уз старије колеге Филипа Гласа и Стива Рајша, Адамс један од најзначајнијих представника. Његова ранија дела типична су минималистичка остварења, да би касније модификовао свој стил, учинивши га пријемчивијим за публику. Иако је писао композиције која припадају различитим жанровима, Адамсова најпознатија остварења су у домену сценске музике: опере Никсон у Кини, Смрт Клингхофера и Ел Нињо.
Кратка вожња у брзој машини из 1986. године, дело је које показује све најзначајније карактеристике Адамсове уметничке поетике – атрактивну ритмичку подлогу, репетитивност и изразито консонантан хармонски језик. Композиција је настала као поруџбина фестивала Great Woods у Масачусетсу за концерт Питсбуршке филхармоније, а изведена је на отварању ове манифестације, 13. јуна 1986. године, под управом Мајкла Тилсона Томаса. Како је сам аутор описао, Кратка вожња у брзој машини говори о осећању које имате када вас неко позове да се провозате у феноменалним спортским колима, што ви одушевљено прихватате, да бисте на крају вожње најрадије пожелели да никада нисте ни ушли у њих…
Концерт за виолину, виолончело и оркестар Филипа Гласа (1937) компонован је у пролеће 2010. године као поруџбина Холандског плесног театра. Премијерно га је 22. априла исте године извела Хашка филхармонија (Residentie Orkest) под управом Јурхена Хемпела, са Ћећилијом Бернардини и Марте-Маријом ден Хердер као солистима. Иако је оригинална поруџбина подразумевала оркестарско дело, Глас је желео да напише концерт за виолину и виолончело, и овај пројекат му се учинио као одлична прилика за то. Сматрао је да би солистички инструменти представљали савршене аналогије са водећим играчима на сцени, што је од стране кореографа дочекано са великим одобравањем. Балетски ансамбл је одмах након успешне премијере отпутовао на велику турнеју по Холандији, а дело се подједнако изводи и концертно.
Стандардни приступ компоновању дела у концертантном жанру подразумева два приступа: један коме солиста има апсолутни примат и супротставља се оркестру, и други у коме је солиста подржан од стране оркестра и са њим свира кроз јасно профилисану солистичку улогу. Гласов концерт не ослања се ни на један од њих, што форму овог концерта чини јединственом. Музика је прилично интимна и класичне провенијенције, уз евоцирање камерног звука. Насупрот томе, оркестарски сегменти су конципирани као драматичне симфонијске епизоде, у којима се не подразумевају виртуозна укључивања солисте.
Након уводног дуета, први став доноси налет енергије и снаге. Други, који представља срж концерта, доноси постепено нарастање музичког тока до изванредног експлозивног плеса солиста. Након кулминације, трећи дует солиста води у лудачки налет динамичне живахности. Уместо тријумфалним емоционалним завршетком, Глас дело заокружује меланхоличним дуетом солиста. Епилог закључује ово атипично али изузетно остварење.
Охрабрен великим успехом Прве симфоније, Роберт Шуман (1810-1856) се убрзо после премијере посветио компоновању још једног дела истог жанра, које је завршио 1841. године. Незадовољан оркестрационим поступком који је применио, али и лошим пријемом публике, Шуман је дело одложио у страну. Иако је до тих година био посвећен скоро искључиво клавирској и вокалној литератури, наставио је да се усавршава у области оркестарске музике, чему је умногоме допринео подстицај Франца Листа, истинске звезде концертних подијума тога доба.
Рад на Симфонији бр. 2 у Це-дуру Шуман је започео крајем 1845. године, убрзо по опоравку од доживљеног нервног слома. По савету доктора, композитор се са супругом Кларом из Лајпцига преселио у Дрезден, како би живели у мирнијој атмосфери и пријатнијој клими. Иако је тамошња конзервативна средина његову музику сматрала опасно модерном, Шуман се постепено вратио компоновању. Скица Друге симфоније настала је за око недељу дана, али се њено даље компоновање пролонгирало на читаву годину, услед погоршања Шумановог здравственог стања. Уз помоћ Феликса Менделсона, аутор је успео да заврши компоновање симфоније, коју ју је потом и премијерно извео са лајпцишким Гевандхаус оркестром, 5. новембра 1846. године. За потребе другог извођења, само две недеље касније, Шуман је унео значајне промене у оркестрацију, укључивши у дело тромбоне.
Фанфарни мото који отвара симфонију и поново се појављује на њеном крају заокружује композиторову драматуршку концепцију. Након херојског уводног става, следи динамични скерцо, а потом чежњиви адађо у коме је, како је рекао Шуман, поново свој. Дело заокружује тријумфално финале које показује, на кратко, самоуверену, снажну и маестралну страну композитора. Након мање од годину дана, тамни облак поново је почео да се надвија над њим, и он ће га у наредним година у потпуности превладати.
мр Асја Радоњић
