Посебно место у историји српске музике заузима композитор Петар Стојановић. Дао је изузетан, готово реформаторски допринос српском концертантном музичком стваралаштву својим делима за виолину, али и ─ првим у нашој историји ─ концертом за саксофон и оркестар. Милан Савић премијерно изводи дело, а прати га искусни Урош Лајовиц, почасни диригент нашег оркестра. Концерт отвара увертира великог оперског реформатора Карла Марије фон Вебера, а заокружује Реформацијска симфонија Феликса Менделсона.

Готово двадесет година пре компоновања прве немачке националне опере, Чаробни стрелац (1821), Карл Марија фон Вебер (1786–1826) је намеравао да компонује оперу на основу мита о Рибецалу. Иако ту намеру није до краја реализовао, ипак је увертиру за недовршену оперу Рибецал (1804–1805) прерадио у концертну увертиру Владалац духова.

Мит о шумском диву Рибецалу припада германској и чешкој митологији. У једној од верзија прича за децу, Рибецал краде принцезу којој, да не би била усамљена, прави играчке од репе. И тако, док је он био заокупљен израдом најлепше лутке, принцеза успева да побегне. У другој верзији, он је безбрижан шумски див који увек помаже незнанцима, али ако га неко изневери, показује своју мрачну страну. Рибецалова природа је контрадикторна – разигран, али достојанствен, тврдоглав, али прилагодљив.

Таква је и Веберова увертира, испуњена супротностима у погледу музичких материјала дела. Од уводних тактова Вебер осликава Рибецалову хладну природу, те лирског и доброћудног, па онда сетног и усамљеног дива. Цела увертира заснива се на смени ових супротних тема, које на сликовит начин дочаравају лик Рибецала, односно Владаоца духова.

Cрпски композитор, виолиниста, диригент и педагог, Петар Стојановић (1877–1957), рођен у Пешти, музичко образовање стекао је у Бечу где је студирао виолину и композицију. У Бечу је стекао значајну репутацију као извођач и композитор, а пре свега као аутор и извођач концерата за виолину.

Од укупно шеснаест концерата за инструмент(е) и оркестар које је компоновао, осам представљају прва остварења тог жанровског опредељења у историји српске музике. Стојановићева оријентација према солистичким концертима може се довести у везу са бечком музичком традицијом којој је био изложен током својих младалачких дана. Стојановић је уживао значајно признање и популарност током живота, али је након смрти његов опус постепено падао у заборав.

Једно од заборављених и никада изведених дела је и Концерт за алт-саксофон и оркестар (1942–1943) који припада Стојановићевој позној стваралачкој фази. Ово дело представља пионирски подухват не само у контексту српске историје музике и извођаштва, већ и у светској историји музике – до тада је постојало мање од десет концерата за алт-саксофон и оркестар.

Избор алт-саксофона као солистичког инструмента представља не само тежњу за истраживањем специфичности самог инструмента, већ и простор за новину у погледу музичко-изражајних средстава, односно већ евидентних утицаја модернистичких тенденција у његовом стваралаштву. Стојановићево интересовање за не тако често заступљене инструменте у пољу концертантног жанра, као што је у овом случају саксофон, може се повезати са растућом популарношћу џез музике у Европи и Југославији тог времена.

На нивоу циклуса, драмско тежиште се налази на месту првог става, што указује на Стојановићеву верност традицији класицистичког типа концерта у ком је први став представљао тежиште, други став лирску оазу, а трећи веселу игру –  Рондо. Иако треба да представља лирско одмориште циклуса, Стојановић заправо напушта традиционални концепт другог става. Уместо оазе, он формира сукобе музичких ентитета у прелазу ка другом делу, где се суочавају два аустријска света – салонски (валцер) и народни (лендлер) који су окружени српским мелосом. Овај став јесте моменат Стојановићеве носталгије – чежње за прошлим (не ратним) временом – коју приказује кроз смену свих традиција које су део његове музичке личности. Док је најинтензивнија активност музичких компоненти присутна у првом ставу, трећи став, ипак традиционално, представља једну велику музичку игру.

Симфонија Реформација (1829–1330) Феликса Менделсона (1809–1847), компонована је поводом тристагодишњице Аугсбуршке конфесије, а први пут је изведена 1832. године. Замислио ју је као музички одраз реформације, користећи лутеранску химну Ein’ feste Burg (Снажна тврђава је наш Бог). Ипак, убрзо након премијере, композитор је изразио критички став према овом делу, јер је сматрао да симфонија није у стању да самостално пренесе поруку без додатног објашњења.

Форма симфоније је циклична. Први став укључује стилизоване црквене хармоније и алузије на Палестринин тип полифоније, док се у финалу појављују препознатљиве мелодије попут Дрезденског амена и лутеранске химне Ein’ feste Burg.

Реакције на премијери биле су подељене. Неки критичари хвалили су наративне и естетске циљеве, док су други сматрали да је дело превише зависно од вербалног објашњења. Менделсон је то видео као слабост, закључивши да симфонија није довољно комуникативна само на основу музике.

Упркос првобитном неуспеху, данас симфонија остаје еклетантан пример Менделсоновог истраживања граница програмске музике, његовог покушаја да повеже духовне, историјске и музичке теме, што и даље инспирише публику и аналитичаре.

Никола Нејчев

Mедијски спонзор