Вештичји час – глуво доба после поноћи када, према народном веровању, светом владају авети и акрепи.

Ове новембарске ноћи, призивамо духове уз музику Франца Листа. У Мефисто валцеру, првом од четири валцера које је Лист посветио мрачној фигури Мефиста, ђавољи пијаниста својом свирком спаја стварни свет са натприродним. Гротескне игре настављамо у чувеном Плесу смрти, у верзији за оркестар препуној маштовитих инструменталних ефеката.

Малерова величанствена Пета симфонија, доноси избављење из ових мрачних сплетки – током 70 минута музике, она нас води од почетног посмртног марша, до тријумфа живота и љубави у чувеном Адађету.

Један од најзначајнијих мађарских композитора у историји класичне музике и највећи пијаниста свог времена свакако је Франц Лист (1811-1886). Иако је иза себе оставио разноврстан стваралачки опус, поред оркестарске музике, његова највећа дела намењена су клавиру.

Мефисто валцери су четири валцера настала у периоду од 1859. до 1885. године. Компоновани су за оркестар, а касније аранжирани за клавир, клавирски дует и два клавира, док су валцери бр. 3 и 4 написани за клавир. Најпопуларнији је Мефисто валцер бр. 1, S 514 други је од два кратка дела која је Лист написaо за оркестар под насловом Две епизоде из Ленаувог „Фауста“. Дело је типичан пример програмске музике, у коме је аутор забележио текст из епизоде из драме Фауст Николаја Ленауа: свадбено весеље се одвија у селу, уз музику и плес. Мефисто и Фауст пролазе, и Мефисто подстиче Фауста да се прикључи слављу. Узима виолину од летаргичног свирача и изводи заводљиву, очаравајућу тему. Заљубљиви Фауст се упушта у дивљи плес са сеоским лепотицама; они плешући напуштају прославу и одлазе на отворено, у шуму. Звуци виолине постају све мекши, док славуј пева љубавну песму.

Иако је композитор желео да се прва и друга епизода из Ленаувог Фауста штампају као једна целина, то се није догодило, те су дела штампана одвојено, и тако се и изводе.

Плес смрти за клавир и оркестар Франца Листа једно је од најзначајнијих ауторових остварења намењених клавиру. Дело је засновано на чувеном средњовековном грегоријанском напеву смрти, Dies irae, и само је једно у низу остварења инспирисаних смрћу, која је стално опседала Листа. Налик многим делима из његовог стваралачког опуса, Плес смрти има неколико верзија: прва је завршена 1849, друга 1853, а финална 1859. године, а премијерно га је 1865. године извео Ханс фон Билов.

Формална концепција овог веома виртуозног и технички захтевног дела, је серија гротескних варијација на секвенцу Dies irae, при чему се уочавају стилске и тематске аналогије са Берлиозовим композицијама Посело вештица из Фантастичне симфоније и Оргија разбојника из Харолда у Италији.

Тек годинама након смрти Густава Малера (1860-1911), његов живот и стваралаштво заузели су централно место, како у музичкој историографији, тако и на концертном репертоару оркестара широм света. Захваљујући напретку технологије и бројним снимцима, његове симфоније допрле су до шире публике, која је постала далеко бројнија од оне која је Малерову музику пратила у деценијама непосредно након његове смрти. У то време је само шачица изабраних посвећеника покушавала да пласира његову музику у Европи и Америци. Малерово стваралаштво је, кроз историју, прерасло у својеврсни мост између романтизма 19. века и модернизма 20. века, а он је остао забележен као композитор који је у својим делима сумирао достигнућа предака и утро пут наследницима.

Симфонија бр. 5 заузима централно место у Малеровом бриљантном и плодном стваралачком опусу. Ово је била његова прва чисто инструментална симфонија након Прве, коју је аутор писао двадесетак година раније и потом на њој извршио значајну ревизију. Симфонија бр. 5 настала је током летњих одмора 1901. и 1902. године, у време када је био ангажован на месту директора Бечке опере и Бечке филхармоније. Те зиме, која је претходила почетку рада на симфонији, Густав Малер је упознао Алму Шиндлер, прелепу кћерку познатог сликара. Малер је запросио у јесен 1901, а до краја 1902. године били су венчани и у ишчекивању првог детета.

Симфонија са својим дијапазоном од патње до тријумфа, приказује исти след догађаја у композиторовом приватном животу. Конципирана је у пет ставова, који су груписани у три сегмента. Дело започиње посмртним маршем, са фанфарама труба чији ритмови доминирају ставом. Следе две теме, од којих прва личи на застрашујућу, демонску карневалску музику, док друга контрастира суздржаним пасажима гудача. Други став је изграђен на материјалу уводног марша. Једино одмориште представља појављивање корала у Де-дуру: радостан, химнични пасаж који дочарава зрак сунца међу сивим олујним облацима. Ова два става чине први део симфоније и антиципирају драматуршки ток другог сегмента, који ће, поред нових, донети и рекапитулацију најзначајнијих постојећих материјала.

Скерцо је најдужи став у читавој композицији, и заузима централни део другог сегмента симфоније. Епизодична структура музике има снажан драмски развој током којег Малер балансира између опуштених аустријских народних плесова, лендлера, и култивисане елеганције бечког валцера. Централни одсек, са евокативним солом хорне, има много заједничких елемената са лаганим ставовима Малерових будућих симфонија, на првом месту Седме.

Трећи и последњи део симфоније почиње Адађетом, Малеровим најпопуларнијим остварењем. Овај став се често изводи и као самостално дело, а у историји је, као најпознатије, забележено извођење на сахрани Роберта Кенедија, 1968. године, када је за диригентским пултом био Леонард Бернштајн. Популарност код најшире публике стекао је када је искоришћен у чувеном Висконтијевом филму Смрт у Венецији из 1971. године. Адађето представља Малерову музичку изјаву љубави његовој супрузи Алми. Уз то, написао јој је и кратку песму:

Колико те волим, тебе, моје сунце,

не могу да изразим речима.

Могу само да ти искажем своју чежњу и љубав.

Бриљантни Рондо-Финале наставља се без паузе, живахном прославом која је заокружена повратком теме корала из другог става.

мр Асја Радоњић