Узаврела и ватрена Кармен, инспирисала је француског композитора Жоржа Бизеа да напише оперу која је ову протагонисткињу начинила фаталном дамом класичне музике, а дело једним од најпопуларнијих остварења свих времена у свом жанру.
Готово стотину година касније, руски композитор Родион Шчедрин написао је свиту на теме из ове, али и других Бизеових опера, наменивши их својој супрузи, чувеној примабалерини Бољшог театра, Маји Плисецкој. Други део концерта испуњава Симфонија бр. 5 Јана Сибелијуса, настала као поруџбина финске Владе поводом композиторовог рођендана. Током креативног процеса, аутор је забележио: то је било као да је сам Господ Бог с неба бацао комадиће мозаика, тражећи од мене да откријем најбољи образац. Диригује фатално перспективни Михаил Герц.
Шездесетих година прошлог века млади совјетски композитор и предавач композиције на Московском конзерваторијуму Родион Шчедрин (1932) написао је Кармен свиту. Дело које садржи потпуно нову, оригиналну балетску музику са сижеом о Кармен, написано је за кубанског кореографа Алберта Алонса и композиторову супругу Мају Плисецкају, примабалерину Бољшог театра. Свестан популарности Бизеове опере и мелодија које су постале нераскидиви део ове приче, Шчедрин је одлучио да искористи постојеће мелодије и обради их на начин креативног спајања умова (томе је придодао још две познате нумере из других Бизеових опера). Совјетске власти су након премијере 1967. године у Бољшој театру дело забраниле означивши га као скрнављење Бизеовог дела, па је тек интервенцијом Шостаковича дело поново стављено на репертоар и доживело велики успех. То је један од ретких примера у историји музике где је композиторов рад на постојећем материјалу превасходно у домену богатог оркестарског третмана секција гудачких инструмената и перкусија, превазишао значај обраде, оркестрације или аранжмана, и у потпуности досегао значај претходника.
Шчедрин се одлучио за специфичан оркестарски састав – гудачки и ударачки корпус, са чиме је желео да на нови неокласични начин обоји Бизеове мелодије тако да оне истовремено личе, али и одступају од оригиналних идеја.
Пета симфонија Јана Сибелијуса (1865-1957) настала је 1914. године, а годину дана касније, композитор је, предводећи Хелсиншку филхармонију, извео на свој 50. рођендан. Ово дело, настало као поруџбина финске Владе, Сибелијусу је задало много мука. Провобитну четвороставачну верзију изведену на премијери аутор је уништио, годину дана касније је публици представио нову троставачну форму, да би тек 1919. године завршио финалну верзију, такође у три става. Док је прва варијанта симфоније, налик претходној, Четвртој симфонији, имала модернији призвук, Сибелијус је последњој верзији дао хуманији, приземнији печат. Са Петом симфонијом Сибелијус је почео преиспитивање музичког језика, али и свог стваралаштва уопште, па је после неколико година, 1926. године, потпуно престао да компонује, иако је након тога живео још готово три деценије.
Први став који су у иницијалној верзији чинили садашњи први и други став, оригиналне је сонатне структуре. Након лаганог увода, темпо се све више убрзава до скерцозног другог дела. Други став је низ варијација, чија тема није, као што је уобичајено, мелодијска или хармонска, већ ритмичка основа теме коју доносе дубоки гудачки инструменти. Тако је Сибелијус неколико различитих тема смењивао по истој ритмичкој схеми. Велико финале почиње гудачким фуриозом, док се тематски материјал углавном заснива на мотиву лабудовог зова, који први пут износи деоница хорне. Кулминација је постигнута успоравањем темпа, све до завршетка који доноси шест монументалних акорада.
мр Асја Радоњић
