Припремите се за једно потпуно постмодерно вече – репертоар концерта под палицом Данијела Рајскина чине искључиво еклектичне музичке минијатуре.

Програм отвара Шниткеов Полифони танго, који комбинује барокни контрапункт и аргентински плес. Уместо најављеног виолончелисте Марија Брунела који је спречен да дође из здравствених разлога, са Београдском филхармонијом ће наступити Маја Богдановић, миљеница домаће сцене и српска звезда међународне каријере. Она ће тумачити Вајнбергов Концерт заснован на јеврејском клезмеру.

Музичари ће обожавати да је свирају, а критичари ће обожавати да је блате, рекао је Шостакович након што је завршио своју Девету и најкраћу симфонију. Дело које су критичари касније прозвали Шостаковичевом Класичном симфонијом, у његовом стилски разноврсном опусу представља ироничан моцартовски искорак.

Стваралаштво Алфреда Шниткеа (1934-1998) је на посебан начин спојило две композиторске традиције. Одрастајући у совјетској ери у мултикултуралној породици (отац Рус, мајка Немица), Шнитке је две године детињства провео у Бечу, где је упознао музику бечких класичара директно, „са извора“. Иако је касније, током студија у Совјетском Савезу био под снажним утицајем Шостаковичевог стила, започео је да експериментише са новим тенденцијама у западној музици. Сопствени израз је пронашао у поновном оживљавању одређених појава из музичке прошлости у новој визури. Комбиновање новог са старим у потпуно равноправном односу био је специфичан манифест у музичком језику Алфреда Шниткеа, а такав вид неокласицизма му је донео велику популарност.

Полифони танго из 1979. године је написан је за Генадија Рожденственског и оркестар Бољшог театра као оркестарска минијатура која спаја хумор и озбиљност, као и ритмове и хармоније популарне музике са барокном техником компоновања. Према речима аутора музика осцилира између тоналности и атоналности, банално-конзервативног и банално-дисонантног, кафеа и концертне дворане (али у сваком случају у фраковима!) у стилу разиграног и сатиричног модернизма типичног за његова рана дела. Премијерно извођење Полифоног танга се одиграло у Бетовен сали Бољшог театра у Москви. Његов четврти став нашао је и место у специфичном остварењу, Pas de quatre, заједничкој композицији више аутора, коју су удруженим снагама написали Генадиј Рождественски, Едисон Денисов, Арво Перт и Алфред Шнитке.

Живот Мјечислава Вајнберга (1919-1996) је био обележен великим борбама и разочарањима. Као пољски Јеврејин проживео је неке од најдраматичнијих тренутака ХХ века током Другог светског рата, али и након њега, пошто је пребегао у Совјетски Савез где је доживео професионални успон, али и политичко прогонство. Компоновао је изванреднa остварењa, стилски блиска стваралаштву Дмитрија Шостаковича, чак двадесет седам симфонија, сонатe, песмe и оперe, као и мање конвенционалне жанрове – музику за цртане филмове или циркус. Дела из његовог концертантног опуса који обухвата седам дела премијерно су извели реномирани совјетски уметници Коган, Гиљелс, Ростропович или Баршај, а међу најуспешнијим делима тог жанра истиче се Концерт за виолончело и оркестар. И поред тих успеха, његова уметност није била препозната на Западу све до почетка новог миленијума, када су нека од његових дела са великим интересом препозната и прихваћена од стране стручне јавности и публике.

Ово остварење инспирисано јеврејском народном музичком традицијом, започето је као Кончертино 1948. године, a завршено 1956. године током Хрушчовљеве кампање антиформализма, али и снажног совјетског антисемитизма. Четири става концерта су груписана тако да чине две целине, с тим да је каденца смештена у средину другог дела, односно између трећег и четвртог става. Кроз медитативнe фразе, али и плесне одсеке доминира призвук јеврејских мелодија које дају печат целокупном остварењу. Поједине стилске сличности се могу уочити са Шостаковичевим Концертом за виолончело бр. 1, нарочито у писању брзих сегмената. Дело су премијерно извели Мстислав Ростропович и Московска филхармонија под управом Кирила Кондрашина 1957. године.

Најкраћа од петнаест симфонија Дмитрија Шостаковича (1906-1975), девета по реду, настала је последњих месеци Другог светског рата. Требало је да представља слављење победе и глорификовање великог вође, као и кулминацију трилогије започете 1941. године са Седмом, Лењинградском симфонијом (две године касније уследила је Осма). Међутим, схвативши да ће судбина руског народа уз Стаљина бити тешка, Шостакович није могао да компонује „оду“ или „нову монументалну музичку фреску“, већ нешто потпуно неочекивано – једноставно уживање у музици. Најмање програмска од свих Шостаковичевих симфонија, дело је понудило нов концепт форме: пет ставова од којих се последња три изводе без паузе. Традиционална сонатна форма првог става има нове детаље: неокласичну прву тему замењује гротескна друга тема која у репризи добија комични карактер. Други став је свечани Valse triste са дрвеним дувачким инструментима у пратњи гудача. Брзи скерцо замењује финални Largo са мелодијом повереном дубоким лименим дувачким инструментима праћеним речитативом у високом регистру фагота. Усхићење последњег става кроз маршевску тему води до коначне апотеозе.

Даница Максимовић