Нову сезону Београдске филхармоније отварају два дебија, истакнутог француског диригента Александра Блоха и „новог виолончелистичког генија“ Пабла Ферандеза на Страдиваријевом инструменту Архинто из 1689. године.

На програму су Концерт за оркестар Лутославског заснован на мелодијама пољске народне музике, бисер концертантне литературе намењене виолончелу – Концерт бр. 1 Камија Сен-Санса и узбудљивa колоритна свитa из балета Жар-птица Стравинског.

Концерт за оркестар Витолда Лутославског (1913-1994) једно је од најзначајнијих дела пољске музике 20. века и кључно остварење у композиторовом раном стилу. Настало је на захтев музичког директора новоформираног Варшавског филхармонијског оркестра, Витолда Ровицког, 1950-54. године и представља спој традиционалне форме, савремених хармонских решења и инспирације пољским фолклором, посебно из регије Мазовије.

Користећи потенцијале великог симфонијског оркестра, Лутославски је, несумњиво инспирисан Бартоковим остварењем истог имена, у свом делу мајсторски креирао богат, драматичан и ритмички жив звук. Упечатљив је начин на који користи народне теме — не као директне цитате, већ као основу за сложене и оригиналне варијације. Својом енергијом, виртуозитетом и формалном јасноћом Концерт за оркестар осликава композиторову тежњу ка уметничком изразу који ће бити истовремено савремен и национално обојен, упркос ограничењима социјалистичког реализма тог времена.

Дело је постигло велики успех по премијери и помогло Лутославском да се етаблира као водећа фигура пољске музике. Уједно, представља преломни тренутак у његовој каријери, након којег ће постепено прећи ка авангарднијим техникама које ће обележити његов зрели стил.

Концерт одступа од конвенција у погледу форме, јер ниједан став ни приближно не следи сонатни облик. Структура уводног става, под називом Интрада, је троставачна са варијацијама чему се цео први одсек изводи изнад педала на тону фис – који је центар тоналитета овог дела. Као и завршни одсек, заснован је на ритмички наглашеном мотиву који се преноси са једне групе инструмената на другу, уз постепено све комплекснију фактуру, док је централни део по мотивском материјалу знатно разноврснији. Реприза пружа веома сажету, тиху реминисценцију почетног одсека, при чему се педал фис сада чује у високом регистру. Други став започиње Ноћним капричом, брзим и колоритним одсеком прозрачне фактуре са истакнутим солистичким моментима. Њему контрастира кратки драмски Ариозо, након којег следи кратка реприза почетног одсека. Драматуршко тежиште остварења је трећи став. Током уводне Пасакаље, линија у дубоком регистру коју започињу контрабаси излаже се дванаест пута у варијационој техници. Наслојене структуре се не поклапају нужно са основном темом, која је циклична (њен крај је исто што и почетак). Бурна Токата приказује врхунац техничког израза са слојевитим ритмовима, и разбијеним фразама. Корал почиње да израња из ње и нараста до богатог оркестарског звука,  а његов последњи одсек је подсећање на тему пасакаље у енергичној завршници.

Концерт за виолончело и оркестар бр. 1 у а-молу оп. 33 Камија Сен-Санса (1835-1921) настао је 1872. године, а написан је за белгијског виолончелисту, градитеља инструмената и свирача на виоли да гамба, Августа Толбека. Дело је премијерно изведено 19. јануара 1873. године, на концерту водећег француског концертног друштва при француском конзерваторијуму.

Сен-Санс је при писању овог дела напустио традиционалну концертантну форму и прибегао једноставачној структури коју је потом поделио у три различита одсека, међусобно повезаних сродним идејама. Већ сам почетак концерта је неуобичајен. Уместо традиционалне оркестарске експозиције, дело започиње кратким акордом у оркестарској деоници, након чега се одмах укључује солиста који износи главни мотив дела. Пратеће теме преплићу се у солистичкој и оркестарској деоници, а потом наступа кратак менует који садржи и каденцу виолончела. Реприза уводне теме обележава почетак финала који рекапитулира раније мотиве, и на самом крају уводи потпуно нов материјал у солистичкој деоници. Аутор често користи соло виолончело као декламативни инструмент, што га драмски и музички ставља у први план, док оркестар има улогу пратње. Упркос томе што је и технички и музички веома захтеван за солисту, овај концерт је један од најомиљенијих дела на репертоару виртуозних виолончелиста.

Балет Игора Стравинског (1882-1971), Жар-птица, настао је 1909. године и спада у композиторов рани стваралачки опус. Базиран је на руској народној бајци о чаробној птици која је за свог власника уједно благослов и проклетство. Кореографију је радио Михаил Фокин, а балет је премијерно извео Руски балет Сергеја Дјагиљева у Паризу, 25. јуна 1910. године, као једно од првих дела специјално написаних за ову трупу. Историјски значај Жар-птице није само у томе што је етаблирао Стравинског као композитора, већ и због тога што је представљала почетак сарадње између њега и Дјагиљева, а која ће касније резултирати ремек-делима попут Петрушке и Посвећења пролећа. Жар-птица је представљала крај једне ере, романтизма и почетак модерног доба у музици. Иновативна оркестрација представљала је искорак из традиције Римског-Корсакова, а смела ритмичка и хармонска решења резултирала су живописним музичким сликама.

Јунак приче је принц Иван који, пратећи Жар-птицу, улази у магичну башту злог Кашчеја бесмртног. Лутајући вртом, он хвата Жар-птицу која га моли да јој поштеди живот и пристаје на Иванов захтев да му помогне у замену за слободу. Иван угледа тринаест принцеза и заљубивши се у једну од њих, одлучује да се суочи са Кашчејем и затражи њену руку. Пошто се њих двојица сукобе, Кашчеј шаље чаробна створења да униште Ивана. Жар-птица, верна свом завету, зачарава бића натеравши их да играју. Кашчеј и његова магична бића падају у сан, али се Кашчеј буди, и Жар-птица га убија. Пошто Кашчеја више нема, чаролија је разбијена и магична бића и читава палата нестају. Сва људска бића, укључујући и принцезе, буде се, и уз последњу појаву Жар-птице, славе своју победу.

Постоји неколико верзија Жар-птице. Поред комплетне партитуре балета из 1909-10. године, Стравински је приредио оркестарске свите које датирају из 1911, 1919. и 1945. године, за потребе концертног извођења. На програму вечерашњег концерта је верзија из 1919. године.

Даница Максимовић