Са огромном тугом и болом у срцу, Београдска филхармонија обавештава колеге, филхармонијску публику и српску јавност да је Габријел Фелц, вољени и дугогодишњи шеф-диригент, изненада преминуо 29. августа 2025. године у Универзитетској болници у Есену. Прерани одлазак Фелца, огроман је губитак не само за Београдску филхармонију, већ и за целокупну српску културу. Београдска филхармонија ће отворити Књигу жалости у понедељак у 10 часова, у згради институције на Студентском тргу 11.
За само 54 године живота, Габријел Фелц је оставио неизбрисив траг на светској сцени као један од најистакнутијих немачких диригената, са свестраном каријером у оперском и симфонијском репертоару. Од 2001. до 2005. године, био је генерални музички директор у Алтенбург-Гери, а од 2004. до 2013. године генерални музички директор Штутгартске филхармоније. Генерални музички директор Дортмундске опере и шеф-диригент Филхармоније у Дортмунду, био је од сезоне 2013/14 па све до 2024/25, а 2024. је преузео улогу музичког директора у Килу. На чело наше Београдске филхармоније, Фелц је стао 2017. године на одушевљење музичара и свих колега који су одмах стекли не само музичког лидера, већ блиског пријатеља и саборца. Фелц је са нашим оркестром брзо почео да ниже многобројне успехе које је кратко славио, хитро осмишљавајући још веће и изазовније, са истом жустрином и упорношћу са којом се залагао и борио за оркестар Београдске филхармоније у њеним тешким моментима.
Чим је ступио на чело оркестра, из поштовања према колегама и целокупној српској култури, Фелц је одмах кренуо да учи српски језик и тако освојио срца свих грађана ове земље и постао миљеником домаћих медија са којима је инсистирао да разговара на српском. Поред Филхармоније, обожавао је Београд, српску уметност и културу коју је упијао. Фелц се сваком концерту радовао као дете, током наступа би се претварао у суперхероја пружајући публици непоновљиво усхићење, а на крају скромно примао честитке оставивши целог себе на сцени.
Са Габријелом Фелцом је оркестар Београдске филхармоније ступио у савим нову развојну етапу, док се он уписује у њену стогодишњу историју као један од најуспешнијих и најважнијих шефова-диригената.
Са Фелцом је Филхармонија постала део светског ранга оркестара “тешке категорије”, драстично проширивши њен репертоар и значајно утицајући на подизање нивоа извођачког квалитета до саме изузетности. Али више од свега, Габријел је пружао непоновљиву радост свирања упркос “немачкој” дисциплине. Био је spiritus movens филхармоничара, њихов чврсти ослонац и синоним за сигурност и поверење. Ценећи његову љубав, несебичност и преданост, филхармонијска публика га је буквално обожавала и то му је интензивно показивала. Пуно пута, Габријел је поносно истицао како Београд има врстан оркестар на светском нивоу и најбољу публику на свету.
Са Фелцом је Београдска филхармонија први пут засвирала на отвореном, изводила опере на концертној сцени, правила посебне музичке разговоре, представљала нове музичке трендове савремене музике. Неприкосновени ерудита, Фелц је био диригент огромних домета и великих идеја кроз које се истински дивио опусу композитора попут Бетовена, Брамса, Брукнера, Малера, Вагнера, Штрауса, Рахмањинова…
Тако је у својој Београдској филхармонији нашао идеалног партнера за пробијање уврежених норми, досежући највеће висине кроз бројне маратонске подухвате. Као заједнички шеф-диригент, спојио је Дортмундску и Београдску филхармонију у извођењу “Бетовен маратона”, односно свих девет симфонија у истом дану, уз јединствену “Оду радости” која је спојила не само ова два ансамбла већ две културе кроз снажну европску поруку послату на концертним маратонима у Дортмунду и Новом Саду 2022. године. Након овог, уследиће незаборавни Брамсов и Моцарт маратон на Коларцу, али нико није могао да претпостави да ће тријумф Рахмањинов маратона овог јуна 2025. у Дортмунду, поводом кога је поново спојио Дортмундску и Београдску филхармонију, бити последње животно дело овог великог диригента.
Драги наш Габријеле, требаће нам много снаге да прихватимо твој одлазак, али оно што си нам дао остаће заувек у нашој музици. Од тебе смо добили нову перспективу, чврсто самопоуздање за чије трајање ћемо се борити, и бескрајно много љубави која ће нас грејати у свакој ноти. Заувек ћемо имати наша “Звона”, нашу “Тоску”, нашу “Ероику”, Брукнерову Седму, буквално сваког Малера који смо извели… Иако коначан, тај списак је огроман и вечан.
Драги наш маестро, пријатељу наш, Београдска филхармоније ти салутира.
Addio, grande Gabriel
п.с. Видимо се на “коректури”.
